Mutna granica Hrvatske i Slovenije

Slovenija je početkom novembra na granicu kod Harmice postavila žicu kako bi od ilegalnog ulaska u zemlju odvratila izbeglice koje stižu Balkanskom rutom. Taj potez bi bio tek moralno upitan da Zagreb nije upozorio: žica sa žiletima je postavljena s hrvatske strane. Slovenija tvrdi da granica nije poznata, budući da arbitraža o njoj još uvek traje. To je pak shvaćeno kao dodatna provokacija, jer je Hrvatska od arbitraže odustala pozivajući se na Bečku konvenciju o pravu međunarodnih ugovora. Nastali incident su potisnuli parlamentarni izbori i teroristički napadi na Pariz, no, pre ili kasnije, dve države će morati da se pozabave ovim problemom.

Kilometar po kilometar

„Države nastale na području bivše Jugoslavije imaju granicu. Međunarodno pravo obvezuje sve države i kaže da granica novonastale države jeste ona koja je zatečena na dan sticanja nezavisnosti“, objašnjava u razgovoru za DW profesor međunarodnog prava i akademik Davorin Rudolf. Ovaj bivši ministar u tri vlade kaže da su novonastale države tako preuzele svoje bivše republičke granice oko kojih ne bi trebalo biti previše nedoumica. „Možda na nekim mestima nisu dovoljno jasne pa ih treba utvrditi. Kada je reč o moru, za vreme bivše države nije bilo precizno određenih granica. Postojale su granice lučkih kapetanija i MUP-a, ali nije bilo tačne definicije.“

Potvrđuje nam to i Tatjana Tomaić, politikološkinja s Instituta Ivo Pilar, koautorka knjige „Hrvatsko-slovenska granica na rijeci Dragonji“. Obe su se države međusobno prve priznale u postojećim granicama pa tim više čude, kako ova naučnica kaže, teritorijalne pretenzije Ljubljane prema Hrvatskoj. „Takođe, obe su države priznale stručna mišljenja Badinterove komisije. Ona kažu da su pređašnje republičke granice postale državne kao i to da nove države nemaju pretenzija i sporova prema drugim državama. To je bio i jedan od uslova ulaska Slovenije, a posle i Hrvatske u EU“, ukazuje Tomaić.

Izuzev dela u Istri, hrvatsko-slovenačka granica je jedna od najstarijih u tom delu Evrope, kaže akademik Rudolf: „Kao ministar spoljnih poslova sam pregovarao sa Slovencima kad smo stvorili države i onda kasnije tamo 2009. i 2010. godine. Zajednička stručna komisija pošla je od tromeđe prema Savudrijskom zalivu. Granicom od 676 kilometara išlo se metar po metar. Utvrđena je granica sve do 6 kilometara od mora.“ Sve je zapelo, priseća se, kod reke Dragonje kojoj je pedesetih godina promenjen tok melioracijskim zahvatom Kanalom sv. Odorika. A kako je upravo ta reka bila prirodna granica, Slovenija je novo korito proglasila granicom i tako prisvojila deo teritorije koji joj nije pripadao. „Nastao je spor, iako nikada nisam video valjanog razloga da se oko te granice ponovno prepiremo“, kaže akademik Rudolf.

Granica u Istri, priča nam Tatjana Tomaić, nije bila definisana ni za vreme Austro-Ugarske. Dogovorili su je tokom Drugog svetskog rata slovenački i hrvatski partizanski odredi. Dragonja je proglašena granicom 1944. godine. „Slovenci smatraju da se promenom toka reke promenila granica, a tu se radi o čak 390 hektara koje su oni u tom području preuzeli. Smatram da granica treba da se vrati na stari tok Dragonje“, rezolutno tvrdi Tomaić.

Propala arbitraža

A sama arbitraža o granici na kopnu i moru neslavno je propala kada su u julu objavljeni snimci razgovora slovenačkog člana arbitražnog suda u Hagu Jerneja Sokolca i slovenačke zastupnice pred sudom Simone Drenik, a u kojima su se prenosile poverljive izjave predsednika suda iz kojih se moglo zaključiti da je odluka već donesena. „Utvrđeno je da su predsednik suda Gijom i nemački član suda Bruno Zim otkrivali tajne Slovencima. Hrvatska je to doživela kao neki vid korupcije, povredu postupka i zatražila je prekid ugovora. Slovenački sudija je dao ostavku, kao i slovenačka zastupnica. Čudno je da je sud nakon toga nastavio da radi. Po svim dokumentima, sudije su osobe s najvišim moralnim kvalitetima, totalno nepristrani. Ovde je to povređeno“, priča Rudolf koji smatra da je celi postupak arbitraže bio nepotrebno obavijen velom tajne. Mogao je, dodaje, biti vrlo javan.

Spomenuti Piranski zaliv (koji Hrvati češće zovu Savudrijskim) možda je i najveća neuralgična tačka u odnosima dviju država. „Pa to se moglo lako rešiti jer je vrlo jednostavno. Ali Slovenija želi da ostvari nešto što u praksi nije potvrđeno. 1993. godine su u parlamentu doneli deklaraciju prema kojoj kompletan Savudrijski zaljev pripada Sloveniji. Nema takvog rešenja nigde na svetu, jer more sledi kopno“, priča nam akademik i objašnjava da kada država izađe na more, prema međunarodnom pravu, odmah stiče i pojas mora. „To se obično zove teritorijalno more. Prema tome, kad bi se ostvarila nakana Slovenije, ako sa savudrijske obale stavim ruku u more, povrediću teritoriju Slovenije. Rekao bih Slovencima da takvo rešenje nema niko na svetu, a oni bi mi odgovorili da bi oni mogli biti prvi. To ne ide!“

Granicom se još uvek bavi Stalni arbitražni sud u Hagu, iako se Hrvatska povukla iz postupka. Politikološkinja Tomaić pak ne vidi način na koji bi Hrvatska mogla biti prisiljena da poštuje neku buduću odluku iz Haga. „Argentina i Čile su se sporili oko tri ostrvca i Argentina nije prihvatila odluku arbitražnog suda. Nakon toga su se dve zemlje bilateralno dogovorile i pronašle rešenje. Odluka arbitražnog suda ne može biti jača od konsenzusa postignutog u Saboru.“

Davorin Rudolf ovako sažima problem koji decenijama opterećuje odnose Zagreba i Ljubljane: „Postoje zlatna pravila kod utvrđivanja granica. Jedno je da granica mora biti pravična za obe strane. Ako nije pravična, ona će stalno biti izvor sporova i netrpeljivosti. Spor je vrlo jednostavan, može se rešiti direktnim razgovorima uz jednu kafu, malo političke volje i primenu međunarodnog prava. Jako se dobro poznajemo, ne možemo menjati susede, susedi su sudbina.“