Mursi mora da ode?

Sinoć se na Trgu Tahrir okupilo više od sto hiljada ljudi. U jednom trenutku, tokom noći, demonstranti su se uputili ka Predsedničkoj palati, ali je protesno okupljeno proteklo bez incidenata. Policija je doduše u više navrata upotrebila suzavac, ne bi li sprečila građane u obaranju barikada.

Za razliku od prethodnih protesta, bezbednosne snage su sinoć bile suzdržanije. Čak su se u više navrata, nakratko, povlačile u predsedničku rezidenciju. Mursi je svestan da protesti veoma lako mogu da se pretvore u krvoproliće. Doduše, demonstranti uopšte ni ne pokušavaju da upadnu u palatu. Ipak predsednik svoj kabinet na vreme napustio, još tokom popodneva.

Od zahteva se ne odustaje

Protesti su trajali do kasno u noć. Jedan broj okupljenih građana se razišao, drugi deo se povukao u šatore, podignute na trgu Tahrir. Od zahteva se ne odustaje. Protivnici Mursijevog režima, ne prihvataju predloženi nacrt Ustava, kao ni dekret kojim predsednik sebe stavlja iznad zakona. Abdel Salah El-Din redovno dolazi na proteste u centru Kaira. „Ustav o kojem se govori je Ustav Muslimanskog bratstva. Pre usvajanja nacrta tog dokumenta i Mursijevog dekreta, ovde je bilo mirno. Građani sada drugačije reaguju na sve to.“

Drugim rečima, demonstranti su sve glasniji i u zahtevu da Mursi mora da se ode. Ali odgovor na pitanje, ko bi mogao da ga nasledi, nemaju. Književnik Alaa Asvani koji uživa veliki ugled u narodu, svojevremeno je u drugom krugu izbora podržao Mursija. A i opozicija je tada bila ujedinjena, u nameri da svrgne diktatora i da spreči dolazak Mubarakovog poslednjeg premijera Ahmeda Šafika na vlast. Na mesto predsednika došao je Mohamed Mursi, koji je za svega par meseci izgubio poverenje velikog broja građana. I Asvani se sinoć oglasio rekavši: „Diktatoru je upućena jasna poruka. Revolucija nije oslabila g-dine Mursi. Sledeći put kada ne bude održali svoju reč, odvešćemo vas kod Mubaraka.“

I egipatski mediji su podeljeni. Televizijski kanali, poput Al-Džazire, koji su naklonjeni Muslimanskom bratstvu, selektivno objavljuju informacije o protestima u zemlji. Vesti o demonstracijama pokrivaju uglavnom krupnim kadrovima, na kojima se ne može utvrditi okupljeni broj građana. Isto je i sa državnom televizijom. Drugim rečima, princip kontrole medija preuzet je od prethodnog režima. Za propagandu je u najvećoj meri zadužen generalni sekretar Muslimanskog bratstva. Režimski mediji po nalogu islamista umanjuju broj učesnika protesta. Državni list Al-Ahram je čak objavio, kako se ispred Predsedničke palate okupilo svega 2.000 ljudi.

Kao u vreme Mubaraka

Građani nemaju razumevanja za Mursijevu nespremnost na kompromise. Fira je tekstilni radnik i on ne propušta proteste: „Protiv sam Mursijevih odluka. Kompletna vlast je u njegovim rukama. Šta je sa demokratijom? Nije mi jasno šta mu se mota po glavi. Sve što treba da uradi jeste da razgovara sa ljudima.“

Ipak, opozicija ne isključuje mogućnost eskalacije, ukoliko Mursi do petka ne pokaže spremnost na ustupke. Međutim, ni islamisti nemaju nameru da popuste. U međuvremenu je lansirano mnoštvo optužbi na račun opozicionih političara. I Muhamed El-Baradej je među njima. Proglašeni je špijunom. Sve podseća na vreme Hosnija Mubaraka. I instrumenti kontrole svih institucija vlasti ostali su isti. Najpre slede optužbe i prozivke opozicije u javnosti, a onda se lopta prebacuje na državno tužilaštvo, koje otvara istragu, a po potrebi diže i optužnicu.

Autori: Matijas Zajler / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković