"Mrtav ko dodo"

Namera međunarodne zajednice, odnosno Ujedinjenih nacija, jeste da se danas, 3. marta, skrene pažnja javnosti na izumiranje biljnih i životinjskih vrsta. Časna namera - ali, upravo su one zemlje koje su 1992. godine potpisale međunarodnu Konvenciju o biološkoj raznovrsnosti prešle na sledeću tačku dnevnog reda - a da se mastilo na papiru još nije ni osušilo. Iste te države su 2002, na samitu u Johanesburgu, ponovo istakle nameru da štite raznovrstnost bioloških vrsta. Obećale su da će do 2010. godine zakočiti globalno nestajanje vrsta. Pa ipak, na svakih 20 minuta izumre po jedna životinjska ili biljna vrsta.

Tiho nestajanje vrsta

Uništavanje životne sredine, promena klime, izrabljivanje prirode - sve to doprinosi izumiranju vrsta. Istina, mi ljudi se nećemo jednoga dana probuditi i konstatovati da smo odjednom sami na Zemljinoj kugli, ali već danas možemo da primetimo da su nestale mnoge biljke i životinje kojih se sećamo iz detinjstva. Neke su se povukle u mala, prirodna skloništa, dok se drugima nudi veštački životni prostor. Većina ih je, međutim, tiho nestala.

"Mrtav ko dodo" - kažu Britanci kada je nešto definitivno. Mrtav kao ptica dodo koja je nekada živela na ostrvima Mauricijusu i Reunionu u Indijskom okeanu. Izreka je tačna - što jednom izumre, zauvek je nestalo. Nikakvi istraživači gena neće moći da stvore dodoa, nema biologa koji će stvoriti bezbrojne vrste biljaka koje su već sada izumrle.

Najjači opstaju

Često se može čuti da je još Darvin opisivao opstanak najjačih vrsta, da je to deo evolucije, prirodne selekcije. Ali, prilikom selekcije, priroda je daleko mudrija od nas ljudi. Priroda se uvek brinula za zamenu, dok čovek za sobom ostavlja pustinju i time uništava sopstvenu osnovu za život. Priroda bez nas može dobro da živi, ali mi ne možemo bez nje.

Sečemo granu na kojoj sedimo.