Molba za Zapad - nemojte nam pomagati

Ovaj film će mnogima, pogotovo u vladinim institucijama u Berlinu, teško pasti na želudac. Dokumentarni film „Slatki otrov“, prikazan premijerno ovih dana u Hamburgu, kritikuje državnu humanitarnu pomoć zemljama u razvoju, posebno u Africi. Heler je veći deo života proveo u Africi i u svom filmu je lokalnom stanovništvu dao da kaže šta misli o evropskoj humanitarnoj pomoći Africi. Rezultat je poražavajući.

Nomadi ili ribari

Film je sniman dugi niz godina i u nekoliko afričkih zemalja i tako, na neki način, predstavlja analizu privrednog i političkog razvoja u postkolonijalnoj Africi. Ali, kaže reditelj stanovnici Afrike su iz kolonijalne prešli u jednu drugu vrstu zavisnosti. „Oduvek me je užasavala zavisnost i letargija u koju su stanovnici Afrike upali zahvaljujući pomoći u razvoju“, izjavio je Heler nakon premijere filma. On ne osuđuje paušalno pomoć koja iz bogatijih delova sveta stiže u Afriku kao reakcija na aktuelne, elementarne katastrofe, poput suša. On kritikuje dugotrajnu pomoć Zapada koja često nije prilagođena potrebama, ali i iskustvima naroda koji tamo žive.

U filmu „Slatki otrov“ se tako navodi slučaj jednog projekta norveške vlade koji je imao za cilj da narod Turkana na severu Kenije prestane da živi nomadski. Reč je o projektu u koji je uloženo mnogo novca i u sklopu kojeg je na obali jednog jezera nikla velika fabrika za preradu ribe. Projekat je u potpunosti propao. Norvežani su se jednostavno povukli kad su uvideli da od nomadskog naroda ne mogu za par godina da stvore ribare sa stalnim prebivalištem.

Profitiraju zapadne firme

Ali najgora posledica sistematske materijalne pomoći, i film to jasno pokazuje, jeste trajna zavisnost građana od pomoći sa Zapada. Drugi primer ide na račun nemačke vlade koja je na zapadu Afrike izgradnjom jednog melioracijskog sistema prouzrokovala prisilno preseljenje većeg broja stanovnika i to u krajeve s manje plodnom zemljom. Projekat je prekinut na pola puta zbog političkih promena u Nemačkoj i „prebacivanja težišta“ na druge projekte. Danas su muškarci iz pogođenog regiona većinom ilegalno u Evropi, a žene i deca kod kuće gladuju.

U filmu Heler pušta stanovnike da sami svedoče o besmislenim i skupim projektima kojima Zapad već decenijama snabdeva Afriku i istovremeno se ustručava od upiranja prstom i plakativnih komentara. Ali, u razgovoru za Dojče vele, on jasno od političara traži jedno: „Prekinite s državnom pomoći“. Razloga ima mnogo. Svima treba da bude jasno da od basnoslovno skupe „mašinerije pomoći“, profitiraju isključivo firme na Zapadu.

Umesto što u Afriku šalje hranu i tako se rešava viškova, a u isto vreme održava visoke cene, Evropska unija bi trebalo da pomaže lokalnu poljoprivredu. Besplatna hrana sa Zapada uništava i ono malo poljoprivrede koja postoji na lokalnom nivou. Potrebna je i bolja saradnja s lokalnim nevladinim organizacijama koje imaju bolji pregled situacije.

I na kraju se postavlja pitanje: zašto preko 600 milijardi dolara pomoći afričkim zemljama u poslednjih 50 godina nije urodilo plodom? Jedan afrički novinar u filmu kaže: „Pomoć uništava svaku motivaciju jer ona ne podstiče samoinicijativu“. Ostatak su učinili lokalna korupcija i nestabilni politički sistemi. Ali jedan afrički preduzetnik na kraju filma zaključuje: „Pedeset godina nakon postizanja nezavisnosti velikog broja afričkih zemalja, došlo je vreme za građane tih zemalja da napokon uzmu stvari u svoje ruke, a ne da čekaju na pomoć“.

Autori: Johen Kirten / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković