Može li Srbija da pomogne u Ukrajini?

Skromnost nikad nije bila odlika srpske političke klase. Veliki su se planovi kovali kada je obznanjeno da će Beograd predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Jer 2015. se obeležava 40 godina dogovora iz Helsinkija gde su udareni temelji – kako se tada verovalo – bezbednoj Evropi. Godišnjica je to, dakle, okrugla i zgodna za velike proslave kakve Srbiji nisu strane, a mogu da doprinesu narušenom imidžu zemlje. Kada je nešto kasnije izbila kriza u Ukrajini, ambicije su multiplikovane, jedno vreme se govorilo da će baš na eventualnoj svečanoj konferenciji u Beogradu Vladimir Putin i Barak Obama konačno moći da se objasne.

Od toga nema ništa. Svetski mir made in Serbia ostaće tek san beogradskih vlasti. Umesto toga, kako je nedavno javljao najuticajniji nemački radio Dojčlandfunk, sve je više glasova koji se pitaju da li je Srbija uopšte dorasla predsedavanju OEBS-a u ovako složenoj situaciji. Taj radio tvrdi da su se predstavnici mnogih zemlja pokajali što će Srbija – tradicionalno bliska Rusiji – imati priliku da makar donekle diktira političku i pregovaračku agendu.

„Iskreni posrednik“

Srbija je trenutno smeštena u prohladnoj evropskoj čekaonici i tamo će ostati barem još pet godina – tako je poručila nova vrhuška Evropske komisije. No evropsko opredeljenje nikako nije pokolebalo vlasti da jakim simbolima pokažu privrženost Rusiji – najvidljiviji su bili demonstrativno odbijanje sankcija, megalomanska vojna parada za Putina te zajedničke vojne vežbe. Da li je takva podeljenost Srbije – koju nemački mediji najčešće zovu „špagom između Istoka i Zapada“ – pogodna za predsedavanje OEBS-om? „To su pozitivni elementi na osnovu kojih Beograd može igrati ulogu iskrenog posrednika“, rekao je nedavno uza DW Lamberto Zanijer, generalni sekretar OEBS-a. Dodao je da neutralni posrednici dobijaju pritužbe i sleva i zdesna, ali da samo neutralni posrednik može ostvariti pomake.

Mišljenje deli i Dragan Simeunović, profesor Fakulteta političkih nauka. „Srbija je po mnogo čemu predodređena za posrednika. Ne samo da se zemlja nalazi u dobrim odnosima sa dve suprotstavljene strane, već je to zemlja koja ima određena iskustva sa situacijama kroz koje trenutno prolazi Ukrajina. To pomaže da bolje razume situaciju i pristupi joj sa većom ozbiljnošću“, kaže on za DW. Napominje da Srbija neće biti decision maker, ali da ima šansu da doprinese važnom mirovnom procesu – čvorištu svih konflikata u svetu. „Život, istorija i bajke nas uče da ponekad mali mogu mnogo da učine za velike.“

Ali ne veruju svi u bajke. „Vodeće evropske sile poput Francuske i Nemačke nalaze se u direktnom dijalogu sa Moskvom i ne trebaju im posrednici“, kaže Dušan Reljić, šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika. On nema mnogo iluzija: „Male države poput Srbije, koje se same suočavaju sa ekonomskim teškoćama i velikim unutrašnjim i spoljnopolitičkim izazovima – poput kosovskog – ne mogu mnogo doprineti rešavanju globalnih problema. Čak ni onda kada, po principu rotacije, dođu na čelo OEBS-a“, navodi Reljić za DW.

Veliki posao

Poslednje „dobre vesti“ sa istoka Ukrajine – da će biti razmene zarobljenika – ne menjaju ukupni utisak da je diplomatsko rešenje ove krize zalogaj na kojem bi se zagrcnuli i moćniji igrači od Srbije. Jer pomaci su tek milimetarski, teško dogovoreni prekidi vatre se ne poštuju. A kada je o glavnom pitanju reč – statusu Krima te oblasti Luganska i Donjecka – tu ukrajinska i (pro)ruska strana ne žele da ustuknu ni za pedalj. „Obe strane su tvrdokorne i potpuno ubeđene u ispravnost svojih stavova“, kaže Simeunović. „Još su ubeđene i u svoju definitivnu pobedu. To nikad nije dobro u konfliktima i moglo bi da zakoči rešenje.“

Kako bi uopšte moglo da izgleda rešenje? Takvo da sve strane sačuvaju obraz – to je omiljena floskula diplomata i analitičara. Ali kako je to moguće? Visoki funkcioner OEBS-a Zanijer ne želi da predlaže sopstvena rešenja niti da ikome drži lekcije. Ovaj italijanski visoki diplomata zna da je pametnije biti neprimetni moderator. Na ključna pitanja odgovara strogo diplomatski – tako da ništa ne kaže. Šta je sa Krimom? Pitanje ostaje na stolu. Da li sankcije pomažu ili odmažu? Imaju uticaja, u svakom slučaju. Kada se može očekivati rešenje? Moglo bi da potraje.

Posmatrači se slažu da OEBS-u treba herkulovski podvig, ali da su zaraćene (ili makar zavađene) strane upućene na tu organizaciju. „Dugo je Zapad dozvoljavao da OEBS funkcioniše kao neka vrsta platforme za neobavezno ćaskanje“, smatra Reljić. „Nije se verovalo da bi Rusija mogla da otkaže poredak dogovoren sa Zapadom nakon Hladnog rata. Mada je naznaka bilo: intervencija NATO protiv Srbije 1999. ili ruska intervencija u Gruziji 2008.“ Sada je, kaže Reljić, OEBS ponovo u centru pažnje i u njega se ulažu nade.

Organizacija zvanično ima podršku svih strana, ali je direktno osetila jaz između reči i dela. OEBS je, naime, još pre osam meseci eksplicitno i javno dobio podršku Ukrajine, Rusije, EU i SAD – i svi su se kleli da ih zanima samo diplomatija. Na terenu je klanica tekla dalje. „Mi ne možemo silom da nametnemo mir“, ponavlja Zanijer. OEBS može da posreduje, ali glavni subjekti će morati da doprinesu deeskalaciji.“ Možda baš ove godine i možda baš uz pomoć Srbije.