„Mnogo gore od najužasnijih slika“ | Politika | DW | 17.06.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

„Mnogo gore od najužasnijih slika“

Fotograf Kristof Bangert objavljuje slike koje nijedna redakcija ne želi da pusti. Autor knjige „Ratna pornografija“ (War Porn) za Dojče vele objašnjava zbog čega ljudi najradije okreću glavu od takvih prizora.

DW: Gospodine Bangert, čitaoci vaše knjige vide rat bez cenzure – obezglavljeni leš muškarca koga psi jedu na deponiji, bebu u kolevci koja je ostala sama nakon napadu, nago, izubijano telo na krvavim čaršavima. Da li fotografije rata moraju da budu tako brutalne?

Kristof Bangert: One moraju da budu podjednako brutalne kao i sam rat. Rat nije nikakva svetinja, nije ništa naročito. Ljudi to rade od pamtiveka. I to mora da se dokumentuje isto kao i sve drugo. Onda to postaje odgovornost svih nas, možemo nešto da učinimo. Ili da ne učinimo ništa.

Kada gledamo vaše fotografije, dobijamo impuls da skrenemo pogled. Vi, u skladu s profesijom, morate da gledate. Koliko vam je to teško?

To je veoma teško. Morate da vladate sobom kada ste fotograf, da biste bili profesionalni i da biste uopšte mogli da radite u takvim ekstremnim situacijama. To je veoma važno, jer odlazim u te oblasti zato što imam zadatak da zabeležim takve slike i da ih objavim. Nažalost, upravo one fotografije koje u punom svetlu prikazuju užas, ponekad se ne objavljuju. Zbog toga je i nastala ova knjiga.

Christoph Bangert

Kristof Banger

Mnoge fotografije iz knjige nisu se pojavile ni u jednom drugom mediju, jer su prikazane scene isuviše brutalne. Čak i ovom članku, prikazujemo čitaocima samo one „najbezopasnije“. Imate li razumevanje za tu vrstu autocenzure?

To je sasvim prirodna reakcija. Autocenzura u principu postoji na tri nivoa: najpre, nju sprovodi fotograf – na primer, ja mnoge slike i ne šaljem redakcijama. Zatim odlučuju redakcije – šta ćemo pokazati, a šta ne? I treći nivo, najzanimljiviji, to je ono što svi činimo. Mi kao posmatrači ne želimo da pogledamo te slike. Sklanjamo se od njih, ne možemo da se nateramo na to. Zbog toga ova knjiga nije samo kritika medija i kritika na sopstveni račun, već i kritika svih nas kao posmatrača. Na svima nama počiva odgovornost da potražimo i posmatramo takve slike. Čak i kada nam je teško.

Zbog čega je neophodno videti takve slike?

Zato što gledamo stvari koje su se zaista desile. Naša sećanja se sastoje od slika – ne od tonova ni video-zapisa. Dakle, fotografije kod ljudi takođe stvaraju sećanja. Kada izostavimo užas iz našeg izveštavanja, ljudi njih ne mogu da se sete. Tu je opasnost. Isto toliko je važan i kontekst u kome se prikazuju te slike: besmisleno je da se pokazuju u bulevarskoj štampi, da bi se ljudi šokirali i da bi se podigli tiraži. Mora se otići dalje d tog šoka koji svi doživljavaju.

Što znači?

Često vidimo slike koje prikazuju dramatiku rata: tenkove u pokretu, mladiće sa kalašnjikovima. To smo već hiljadama puta videli. Ali te slike su relativno lake za gledanje. Pravi užas rata jednostavno ne vidimo nikada. I to je stvarno suludo. Dakle, naš zadatak je da pronađemo kontekst, način na koji te slike valja prikazati. To sam pokušao ovom knjigom.

Da li zbog gledanja tako brutalnih scena možemo da otupimo?

Ne verujem da možemo da oguglamo. To su tako zastrašujuće stvari – to svakoga dotiče. Na to se ne možete navići. Mislite na slike oslobođenja Aušvica. To je tako ekstremno, tako ružno. Kada bismo mogli da oguglamo na takve slike, izgubili bismo svoju ljudskost. To nisu slike koje moraju da se gledaju svaki dan, ali treba videti i njih. A mi to ne činimo, jer nam je isuviše teško. Zato što uporno cenzurišemo sami sebe.

Zar ova knjiga ne zadovoljava i potrebe voajera? Na kraju krajeva, ona se zove se „Ratna pornografija“ – što aludira i na to da vojnici i civili, na primer u Avganistanu, sakupljaju i razmenjuju takve slike užasa, kao da su u pitanju samolepljive sličice ili pornografske fotografije.

Sam događaj, ono što se zaista dešava sa ljudima – to je najgore. To se teško podnosi. Dešavanja su uvek mnogo gora nego što to uopšte može da se pokaže fotografijom. Uvek se to može nazvati pornografijom ili voajerizmom – ta argumentacija se često koristi da se slike ne gledaju, ali ne postoji izgovor da se ove slike ne prepoznaju i ne vide.

Ipak, deo tih slika ima veliku estetsku vrednost. To su lepe fotografije rata – zar to nije apsurdno?

Rat je apsurdan. Dešavaju se jedinstvene stvari bez ikakvog smisla. Rat je i užas. Ali ja ne mogu da pravim loše fotografije samo zato jer je tema tako ozbiljna. To ne znači da odobravam ono što se tamo desilo. Moj zadatak je da pravim dobre slike – jer loše slike ionako niko ne gleda. A ja baš želim da ih ljudi dobro pogledaju.

Da li vas to što ste videli i proživeli ponekad dovodi do suza?

Mene ne, ali drugim kolegama se i to dešava. Za mene kao fotografa, najteži emocionalni momenat uvek dolazi kasnije. Na licu mesta ste usredsređeni, sve se dešava brzo, radite po intuiciji i pokušavate da napravite tehnički dobru sliku. Nemate vremena za razmišljanje. Tek kasnije bude teško, kada se pogledaju slike i kada se zaista proživi ono što ste videli. Te slike nisu samo na mom foto-aparatu ili računaru, već i u mojoj glavi. Sa tim moram da se borim. Kada moram da ispričam porodici i prijateljima šta sam preživeo, ne moram mnogo da pričam. Samo im pokažem slike.

Kristof Bangert je rođen 1978. Studirao je fotografiju u Dortmundu i Njujorku, a sada radi kao foto-reporter i novinar. Fotografisao je u zaraćenim oblastima poput Avganistana, Darfura, Pakistana, Nigerije i Palestine, a rat u Iraku pratio je za Njujork tajms. Dobitnik je više nagrada.