Miš nije tu

Tim koji je izradio studiju objavljenu u časopisu PLOS Biology nije bio u potrazi za novim naučnim dostignućima. Istraživači oko Konstance Holman i Ulriha Dirnagla iz Šaritea u Berlinu, bacili su pogled na već poznate i priznate istraživačke radove. Pregledali su 100 studija, čiji su ciljevi bili nova saznanja ili lekovi za rak i moždani udar, fokusirani na sledeća pitanja:

Šta se dešava sa laboratorijskim životinjama, pacovima i miševima? Koliko su brojke o pokusnim životinjama transparentne i logične? Koliko detaljno je dokumentovan tok studije?

Rezultat do kojeg su došli ozbiljno dovodi u pitanje tačnost i brižljivost naučnih istraživanja. „U dve trećine slučajeva – bez obzira na da li se radilo o istraživanju moždanog udara ili raka – nismo mogli da kažemo šta se desilo sa životinjama jer o tome ništa nije zabeleženo“, kaže Ulrih Dirnagl, koautor studije, za DW. I tamo gde se vodilo računa o broju životinja pre i nakon ispitivanja uglavnom nije objašnjeno šta se sa životinjama desilo.

Nedoslednosti kada se radi o broju životinja ili prosto gubitku životinja mogu da budu biti veliki problem. Naučnicima bi moglo da se prebaci da su svesno zanemarili životinje u određenoj grupi da bi postigli željeni cilj. U studijama sa ljudima je to sve drugačije – jer istraživači obično čak i ne znaju ko je u kojoj grupi, a i čovek ne može jednostavno da se zataška.

„Ako na kraju studije ima razloga da se isključe jedna ili dve životinje – na primer, ako razviju posebno težak oblik bolesti – to je onda tipičan slučaj pristrasnosti“, kaže Dirnagl. To znači da iza toga ne mora da stoji neka zla namera, nego prosto želja naučnika da dobije rezultate koji je zamislio.

Bio je to nervni otrov

Pre nekoliko godina, priča Dirnagl, bio je zamoljen da proceni jednu studiju. Na početku je bilo reči o deset životinja. Na kraju, međutim, bilo je samo sedam životinje koje su uspešno podvrgnute tretmanu. Dirnagl se pitao šta se dogodilo sa preostale tri životinje. „Rekao sam uredniku da ne želim time dalje da se bavim, sve dok ne znam šta se desilo sa životinjama.“

Prošlo je godinu dana. Ta studija, koja je isprva opisivala uspešan koji treba koristiti nakon moždanog udara, nikada nije objavljena. Dirnagl je tek godinu dana kasnije primio e-mail od autora: „Hvala vam! Vaše komentare smo veoma ozbiljno shvatili i ponovo detaljnije pogledali studiju. Otkrili smo da je u pitanju supstanca, koja ne da nije neuroprotektiv – nego je neurotoksin.“ Nervni otrov. I onda su autori došli do zaključka da su tri životinje koje su isključene iz studije verovatno uginule od nervnog otrova kojim su bile tretirane.

Varanje je jednostavno

Postoje dobri razlozi, da se neke životinje ili ljudi isključuju iz pretkliničkih ili kliničkih studija. Na primer, kada umru tokom studije ili zbog njihovih fizioloških parametara. Kod ljudi, selidba u drugo mesto može takođe biti jedan od razloga.

Pa čak i ako postoje obavezujuća pravila, da li životinja može biti isključena iz medicinskog istraživanja ili ne, stručnim časopisi se prilikom objavljivanja često slepo oslanjaju na za iskrenost autora studije. „Postoje pravila za to, samo je problem što se ona ne poštuju“, kaže Dirnagl. „Kada autori dostave papir, kako se u naučnim krugovima zove naučni rad namenjen objavljivanju u stručnom časopisu, oni jednostavnim klikom potvrđuju – usklađenost sa smernicama.“

U 70 odsto kontrolisanih slučajeva, ove smernice nisu uzete ozbiljno, piše tim Berlinskog Šaritea. Naučnici su takođe teoretskih izračunali, kako na rezultat nekih studija utiče zapostavljanje jedne, dve, tri ili više životinja. „Čak je i nas zaprepastilo koliko dramatičan može biti efekat. Čak izostavljanje jedne ili dve životinje može potpuno da promeni rezultat“, rekao je Dirnagl. Naučnici prosto često imaju tendenciju ka „spektakularnim rezultatima“ u svojim studijama jer je time veća šansa da dobiju unapređenje u profesora ili finansiranje svojih projekta.