Ministar

Piše: Žarko Radaković

Na televiziji je bio emitovan razgovor sa bivšim ministrom. Da li je to bio proizvod mog „subjektivnog gledanja na stvari“, ali taj penzionasni političar mi je „sada“ izgledao mlađi od moje domaćice, u međuvremenu ogrnute kućnim mantilom u kome je, ne samo zbog mog „subjektivnog gledanja na stvari“ bila prelepa: Grudi, sada delom prekrivene tkaninom odeće, skrivale su tajnu lepote zrelog tela koje je „ispod šlafroka“ pojačavalo erotski naboj do usijanja u kome mi je najedanput postalo tesno, ali ne tako da sam osetio teskobu, nego sam pred sobom ugledao raskošnu pozornicu na kojoj je trebalo i da nastupim. Ministar je, pak, na ekranu, izgledao „kao dečak“. Kao da je bio u kratkim pantalonama i kao da su ove bile isflekane, a on je, u toj slici sve vreme krio mrlje; i sve vreme je gledao u nekoga izvan slike, ali ne uplašen da će zbog nestašluka biti kažnjen, nego pre privlačeći pažnju, da bi u datom trenutku pokazao bunt, ili ono što su Stariji obično nazivali „bezobrazluk“. Ja sam, pak, stajao malčice po strani, između žene na trosedu i ministra na ekranu, kao da sam slutio „prevaru“, „neverstvo“, ili u najmanju ruku nešto nepredviđeno. Prema ministru sam ionako osećao podozrenje, već i zbog razočarenja njegovim mandatom u kome, smatrao sam to, nije ispunio moja očekivanja, pošto sam prethodno na izborima glasao baš za njega i njegovu političku stranku. Možda je moj sumnjičav odnos prema tom bivšem političaru još više podstakla rečenica koju je izgovorila žena, reagujući na njegovu pojavu na ekranu „ugojio se“. Odmah sam pomislio „da nije imala nešto intimnije sa njim“, a takva pomisao nije me uznemirila probuđenim osećanjem ljubomore, nego baš zbog toga što me je taj političar „duboko razočarao“, te sam mogao da pomislim „pa zar sa takvim da me prevari“. Ministar je, pak, delovao potpuno nezinteresovan za bilo čije mišljenje, iako je odlično znao da se u tom trenutku nalazio u središtu pažnje ne samo moje i moje domaćice, nego i pažnje „kompletne javnosti“, a takvo držanje potvrđivali su njegovo učestalo popravljanje frizure prstima šaka, takoreći glumačko pućenje usnama (kao da je govorio gledajući se u ogledalu), i menjanje boje glasa, takoreći „neadekvatno“ rečima koje je izgovarao, te se zaista moglo pomisliti „to kako govori, važnije mu je od onoga što govori“. Kada se, na trosedu, zagledana u političarevo lice, „zaista“ podnaduto, „nekako nabrano“, otežalo, i produženo, „podvaljcima“, a to je i te kako moglo da bude i „od gojaznosti“, žena u jednom trenutku iskrenula tako da joj se kroz izraz na rastvorenom ogrtaču ukazala dojka a ona ne samo da je nije pokrila ispod tkanine odeće nego je izbacila i nogu, pokazujući nagotu sve do korena butine, bio sam gotovo siguran da su „ta žena tu“, sa kojom sam bio u prisnom odnosu, i „taj političar tamo“ (na ekranu), za koga sam svojevremeno glasao na izborima, „imali nešto jedno sa drugim“, i to ne samo mentalno, kao mnogi građani sa „svojim“ političarima, nego i fizički. „Jer zašto bi ona sada rekla ‚jao, bože, kako je osedeo’“, pomislio sam. A kada je na ekranu, u sred tog govora, pokazana i političareva fotografija iz mladosti, kao dokument sa početka uspešne karijere, dakle, slika na kojoj je političar u parlamentu stajao odeven u farmerke, sako od tvida, izbledelu majicu i bele patike, zamislio sam ženu kako je klečala ispred njega kao pri oralnom snošaju, baš kako smo ona i ja, samo pola sata pre emitovanja tog razgovora na televiziji, isto činili u vratima između kupatila i spavaće sobe. I ta predstava me je potpuno dotukla. „Kakav pokvarenjak“, rekao sam jetko. Voditelj razgovora na ekranu ne samo da nije ni mrdnuo na moju reakciju, nego je, mirno, „i ne trepunuvši“, ne obzirući se ni na šta u publici, nastavio razgovor sa bivšim ministrom: „gde su danas te patike“, upitao je (misleći na obuću u kojoj je njegov sagovornik, svojevremeno, prvi put ušao u dvoranu parlamenta), a ovaj je, kao glumac u najdirljivijoj sceni neke melodrame, izgovorio, utišanim glasom, dakle, prošaptavši, „u nekom muzeju“. I ne samo da nije odreagovao na moje reči „majku ti jebem, prevarantsku“, niti na moje potezanje za bocu piva na stočiću između troseda i televizora, nego je još „drsko“ uprepodobio lice, značajno podigao nos i još značajnije pogledao netremice u kameru. Taj pogled sam ja, dakako, odmah doživeo kao obraćanje mojoj ljubavnici, sada sasvim razgolićenoj na sofi pored mene, i ne samo da sam u tom pogledu video onaj signalni poziv „da se nađemo negde posle ovog razgovora“, nego i neko „ogavno“, „imbecilno“, hvalisanje „adolescenta“, jer baš toga sam „prepoznao“ ispod „maske“ oronulosti, podgojenosti, i svih mogućih grimasa na licu „našeg bivšeg ministra“. Političar je čak i demonstrirao sav taj neukus u svom izgledu, kao da je ispoljavao neku, za njega pozitivnu, svest o svojoj telesnosti, pa makar ona sada bila obeležena i gojaznošću. Kao da je baš u njoj nalazio svoju privlačnost. Ili, ako je nije bio svestan, kao da je sebe u svakom trenutku doživljavao u sećanju na vreme kada je bio vitak i mišićav, a to je, pak, bilo baš tada kad je nosio sako od tvida, izbledelu majicu, iscepane farmerke i bele patike. Utoliko mu je fotografija sebe u mladosti, koju je pokazao voditelj razgovora, bila „baš legla“; najedanput se osetio najprivlačnijim muškarcem; ne samo za moju prijatlejicu koja ga je, baš tako gojaznog, naprosto gutala – tako sam je udaljivši se u jednom trenutku od sofe i televizora, doživeo u njenoj „zablenutosti“ u ekran; a njene reči „tamo negde u kredencu“, na moje pitanje „gde su ti papirne maramice“, doživeo sam kao obrecanje; jer „kao da sam joj smetao u razmenjivanju pogleda sa Njim“. On, ministar, ne skidajući pogleda sa objektiva kamere, koju sam ja doživeo kao „Njeno lice“, samo je malčice patetičnim tonom izgovorio, na voditeljevo pitanje „koji Vas je događaj u Vašoj karijeri najviše uzbudio“, „pa bilo ih je više..., dakako obaranje sa vlasti diktatora, pa nepristajanje na saučestvovanje u ratnoj opciji..., pa odluka da se i bez mandata nadređene isntance humanitarno interveniše... i tako dalje“. A kada je, na voditeljevo skretanje razgovora na temu „sadašnja, postpoličarska, savetodavna funkcija u nekim vodećim medijskim i privrednim koncernima“, bivši minstar opisao u nekoliko kraćih crtica prirodu svog novog posla, doživeo sam svoju prijateljicu na sofi u stanju najvećeg erotskog uzbuđenja. Ministrove izjave ne samo da su joj imponovale. Jer zašto bi ona baš na njegove reči „energetski čvor“ zbacila sa sebe kućni ogrtač, a na ministrovo „kolakteralni krah“ mazno se izvila u pravcu moga struka, a na ministrovo „idealni pipeline“ oborila me preko svojih bedara i grudi, i na ministrovo „medijska svest“, „elektronska magla“ i „apsolut memorije“ svom svojom telelsnom težinom se nabila na moj, svakako od besa dignut, i od očaja ukrućen, polni ud. Bio je to divlji snošaj u kome sam osećao požudu partnerke prema nekom drugom. Bio je to čin u kome sam se osećao kao neko drugi. Bio je to trenutak u kome je ta žena doživela u meni nekoga koga sam svim svojim bićem mrzeo. Bila je to, dakle, ljubav kao mržnja.