Milica Đorđević i muzika „koja deluje“

Već 12 godina nije bila na godišnjem odmoru, kaže Milica Đorđević za DW. Zbog kurseva, koncerata i drugih obaveza, za to jednostavno nije imala vremena. Ali, trud se isplatio: saradnja sa renomiranim ansamblima poput kvarteta Arditi ili Minhenskog kamernog orkestra, te mnogobrojne nagrade i molbe da napiše kompozicije - svedoče o njenom uspehu.

Rođena je 1984. u Beogradu. Još u ranom detinjstvu je želela da svira klavir. Njeni roditelji - majka je medicinska sestra, a otac kamerman - zaraživali su između 300 i 350 evra mesečno; to je bilo premalo za kupovinu klavira. Srećom, porodica je živela preko puta jedne muzičke škole. Tako je Milica sa osam godina mogla da počne sa pohađanjem časova klavira. „Mnogo sam učila, bila sam ozbiljna i sanjala sam o karijeri koncertne pijanistkinje“, priseća se Milčica Đorđević, „a onda, nakon pet godina, otkrila sam slikarstvo i ono je postalo moja nova strast.“

Vežbala na klaviru za vreme bombardovanja

Muzička karijera nije bila čvrsto planirana. Ali, došla je i 1999. godina, kada su bombe padale na Srbiju. Škole su zatvorene, Miličini roditelji su imali posebne obaveze u bolnici i na radiju, a deca su morala da se sakriju u zatvoren prostor: "Bez struje nismo mogli da radimo ništa, pa sam zato danima svirala klavir", priča Milica. „Klavir je ponovo postao glavni predmet mog interesovanja“. Kao tinejdžerka, Đorđevićeva je pohađala i gimnaziju i muzičku školu i – otkrila i svoju strast prema komponovanju.

Najpre je studirala kompoziciju, zvučnu režiju i elektronsku muziku u Beogradu. A zatim je prešla na konzervatorijum u Strazburu i nastavila studije u centru za istraživanje elektronske muzike IRCAM u Parizu. Naposletku, bila je i učenica švajcarskog kompozitora Henspetera Kiburca na fakultetu muzičke umetnosti Hans Ajzler u Berlinu. Kiburc je poznat po svojoj algoritmičkoj kompozicionoj tehnici. Nemačka prestonica je postala njena nova domovina.

Još ima „neženstvenih“ instrumenata

Sada investira mnogo vremena pomažući razvoj muzičke umetnosti i učestvuje u sprovođenju odgovarajućih programa. Neki od njih su usmereni na podršku isključivo ženama, a Milica Đorđević kaže da to nema veze sa feminizmom: „postoji podrška samo za Amerikance ili Azijate - zašto ne bi postojala i samo za žene?“

Iz sociokulturnih razloga, muzičarke su tek u 20. veku izašle iz senke svojih muških kolega. No, taj proces nije završen. U klasičnoj muzici još postoje domeni koji su tako reći rezervisani za muškarce. Sara Vilis je, na primer, i danas jedina hornistkinja u berlinskoj filharmoniji. Karen Kamensek spada u mali broj dirigentkinja u Nemačkoj. Neki instrumenti, na primer kontarabas, važe kao „neženstveni“.

„Muzika mora da izazove reakciju“

Pitanje rodne ravnopravnosti ne spada u omiljene teme Milice Đorđević: „Smatram da je muzika univerzalan jezik. Ne postoji ženska ili muška, već samo dobra ili loša muzika“. Njena muzika je zahtevna: njene višeglasne kompozicije su dramatične, snažne i laviraju između sanjivih lakih pasaža i ekspresionizma. O čemu razmišlja dok komponuje? „Ne razmišljam a priori o slušaocu, dakle, može se reći da je moja muzika larpurlartistička: ona nije angažovana ni politički, ni socijalno, ni na neki drugi način“, objašnjava Dorđevićeva. „Ali vrlo mi je važno da ona deluje. Ona mora nešto da izazove, emociju, osećanje, bilo šta.“

Devetnaestog februara 2015. kompozicije MIlice Đorđević će biti prvi put prezentirane u crkvi Svih svetih u Minhenu, u okviru serije koncerata koje organizuje Bavarski radio. 26. jula ove godine, biće joj uručena nagrada Belmon fondacije Forberg-Šnajder (čiji je novčani iznos 20.000 evra), i to u okviru 70. po redu letnjeg festivala kamerne muzike Hicaker, na kome će biti izvođena i njena dela.