Milenijumski ciljevi? Još nije kasno...

Samit o milenijumskim ciljevima Ujednjenih nacija tema je podužeg komentara koji je objavio današnji Zidojče cajtung.

„Cinik bi ovaj samit uporedio sa okupljanjem velike porodice: svako mora da dođe na skup, svako već unapred zna sa kakvim pričama će drugi da mu dosađuju, a i sa kakvim gunđanjem će on sam druge da nervira; svi jedva čekaju da se smrkne da bi svako opet mogao da ode svojim putem. Slično je i sa samitom u Njujorku. Predstavnici siromašnih zemalja se jadaju jer kolege iz bogatih delova sveta isplaćuju manje sume za pomoć od onih koje su obećali. Darodavci sa severa se žale na korupciju i nekompetentnost koje u siromašnim zemljama stoje na putu pružanju efikasne pomoći. Ovu igru međusobnih optuživanja i povremenog kajanja ne bismo ni shvatali ozbiljno – da se ne radi o životima miliona ljudi. (---)

Okvir nam je ipak potreban

Mnogobrojne nerazvijene zemlje će promašiti milenijumske ciljeve. To važi pre svega za Afriku. Tamo su siromaštvo, bolesti i nejednakost izraženiji nego drugde; veliki priraštaj stanovništva dodatno doprinosi tim okolnostima. Izgledi na preokret su skromni, jer diktatori radije množe svoje bogatstvo nego što se staraju o opštem dobru. Kakva je, prema tome, korist od milenijumskih ciljeva, ako je uspeh skroman? Čoveku dođe da ovaj samit proglasi suvišnim. Ali, to bi bila velika greška. Milenijumski samit je važan, jer usmerava pažnju javnosti na siromaštvo i deficite u nerazvijenim zemljama. To pojačava moralni i politički pritisak na nosioce odluka. Milenijumski ciljevi imaju svrhu: oni daju konkretan okvir prema kome će moćnici ovog sveta morati da se ravnaju. I zbog toga ima napretka u borbi protiv siromaštva, iako je on previše mali.

Obustaviti besmislene projekte

Ali, još nije kasno. Svetska zajednica može da postigne više ako u poslednjem minutu promeni pravac. A već se odavno zna šta treba preduzeti. Treba, na primer, voditi fer trgovinsku politiku, koja ne guši svaki pokušaj siromašnih zemalja da razviju svoja tržišta. Isto tako su važni i borba protiv korupcije, korektno upravljanje državom, bolja koordinacija donatora. I Kina mora svim diplomatskim sredstvima da se ubedi da svojim angažovanjem u Africi ne nanosi štetu tamošnjoj demokratiji. Stanovništvo kome je potrebna pomoć mora da učestvuje u razvojnim programima i da ih kontroliše. A stvar koja nam je najpotrebnija jeste poštenje u industriji pomoći. Besmislene projekte treba obustaviti, iako će to ovog ili onog savetodavnog stručnjaka sa Zapada koštati radnog mesta.

Siromaštvo – plodno tlo za terorizam

Ali, minimum koji treba ostvariti jeste da bar bogate države ispune svoja obećanja, čak i u vremenima finansijske krize. Novac nije nikakva garantija u borbi protiv siromaštva. Ali, bez novca ne ide – baš ništa. Naravno da industrijske zemlje moraju da štede više nego ikada. Ali, način štednje je i pitanje društvenih i političkih proriteta. Izdaci za razvojnu pomoć svakako nisu stavke koje stvaraju najveće rupe u državnim budžetima. Pomoć siromašnima je u interesu bogatih država. Izbeglice i – velikim delom – teroristi, rađaju se tamo gde ljudi ne vide za sebe nikakvu perspektivu. Siromaštvo je možda daleko od očiju zapadnog sveta, ali taj svet oseća posledice tog siromaštva. Razvojna politika otvara šanse. Gledao na duži rok, oni koji su juče bili siromašni susedi, sutra bi mogli postati važni poslovni partneri. Oni imaju sirovine koje zapadnim firmama mnogo znače i mogu da ponude atraktivna tržišta. Koncerni poput „Nestle“ ili „Koka-kole“ odavno investiraju u Afriku.

Onaj ko želi da suzbija siromaštvo, mora da bude žilav i mora da se pomuči. Taj napor je valjda moguć dok traje ovaj samit“, piše Zidojče cajtung.

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković