Mevlut Princip & Treći svetski rat

Postmodernizam, podrugljiva nihilistička poza iz moje mladosti, izašao je iz mode. Ali on se na naše oči upravo globalno ostvaruje na tragikomičan način. U beskonačnoj digitalnoj šlajfni nižu se mrtvi iz Alepa, recepti za baklavu i privatne fotke ponosnih majki koje obaveštavaju svet o tvrdoj stolici voljenog poroda. To su postmodernisti nazivali anythig goes. Drugi takvu vrstu proizvoljnosti nazivaju društvene mreže.

Recimo, Karl Bilt je tviteraš. On je egzekuciju ruskog ambasadora u Ankari odmah prokomentarisao ovako: „Six months or so ago the assassination in Ankara might have been a new Sarajevo 1914. Now hardly." Da je tip pucao pre šest meseci bio bi Gavrilo Princip.

Nemački bulevarski list Bild se u svih svojih sto nijansi žutog već dan posle ankarskog atentata baš kao Karl Bilt spotakao o paralelu sa sarajevskim atentatom. U retko nategnutom tekstu autor, sakriven iza brojnih sagovornika i zamršenih teza, na jednom mestu kaže: „Poređenje se nameće, ali je ipak preterano." Što li onda kolega arči hartiju ili kilobajte nije mi poznato. Osim ako mu uopšte nije važno poređenje već preterivanje.

Hajde da ovlaš uporedimo protagoniste i njihova ubistva.

Mevlut Mert Altıntaš je mlad i radikalan. Spreman da ubije i umre. Tu se završavaju sličnosti između njega i Gavrila Principa. Mevlut je deo sistema. Gavrilo je antisistemski element. Mevlut u svojoj zemlji ubija diplomatskog gosta, čija mu je bezbednost poverena. Gavrilo u svojoj zemlji ubija predstavnika aneksione i okupacione vlasti. „Sivi vukovi", radikalni erdoganovci ili možda islamisti, za sada ni Turci nisu jednodušni u oceni, jesu Mevlutova ideološka inspiracija. Svejedno je da li Mevlut puca, a i žrtvuje se, za velikotursku državu očišćenu od manjina, ili za kalifat. Ta namera u sebi ne sadrži ni jednu potencijalno emancipatorsku ideju. Osim ako pod emancipacijom ne podrazumevamo potpuno uništenje neprijatelja, njegove dece i poroda. A Principovi mladobosanci su ipak sanjali južnoslovensku emancipaciju. Izabrali su put revolucionarnog nasilja koji najčešće vodi u ćorsokak. Ali njihov neprijatelj je bila Carevina, a ne druge etničke grupe ili inoverci.

Dakle, nije proizvoljna samo prva sarajevska asocijacija Bilda i Bilta o jednom metku koji posledično može pobiti milione ljudi. Pogrešna je i sledeća „sarajevska" asocijacija o mogućim posledicama, pošto Turska i Rusija ne zveckaju oružjem već u postapokaliptičnom Alepu utvrđuju svoje novo savezništvo. Osim mogućih posledica, različiti su i konteksti, vreme, počinioci, njihova ideologija te uzroci ova dva atentata.

Ali ne mari. Misaonom čarolijom se bitne razlike proglase nevidljivim. Nevidljive sličnosti suštinskim. Tako se iskonstruiše digitalna „postfaktična" nakaza po imenu Mevlut Princip. Kad on zapuca – izbija Treći svetski rat.

U ovoj priči je postmodernizam označen kao poprilično neubedljiv alibi za svakoliku intelektualnu proizvoljnost. U stvari, postmodernizam je mrtav. Njega je još pre desetak godina sahranio i nasledio digimodernizam, kako naš svet umočen u narkotično more interneta naziva Alen Kirbi.

Ali sadašnjost je od osamdesetih i devedesetih nasledila krilaticu – sve može. Anythig goes.

Tako pucanj policijskog bezbednjaka u Ankari 2016. odzvanja u dalekoj 1914. pa se kroz sobu odjeka zvuk vraća nama u obliku fiktivne milionske salve koju proizvodi medijski Frankeštajn – Mevlut Princip.