Metak u potiljak – prirodna smrt

Proveli su ga, vezanih ruku, pored vrata sobe u kojoj sam ja bio, i ugurali ga u malu prostoriju u dnu hodnika. Ruke su mu bile vezane na leđima, a jedan Arkanovac ga je držao za kosu. Svi su potrčali za njima.

Uskoro se jedan od njih vrati. „Ne možeš stići da ga udariš“, rekao je ležerno djevojci koja je bila u sobi, „znaš kakvi su ovi naši kad se navale na nekoga.“ Obuzela me gorčina. „Bože moj, zašto mu ne odvežu ruke, pomeo bi ih sve u sekundi, niko ne bi mogao ni da mu priđe“, pomislio sam.

Onda sam, onim jednim okom na koje sam još mogao pomalo da gledam, vidio nekoga kako nosi kofu vode, da osvijeste Ćosu. Nije prošlo dugo, dovedoše ga i on sjede blizu mene. Pogledali smo jedan u drugog, i ja sam osjetio tugu kakvu nisam susreo nikad u životu. I ja i on bili smo pred vratima smrti. „Zašto si ti dozvolio da te uhvate“, pomislio sam. Kao da je to čuo, Ćosa je uvukao ramena i sagnuo glavu. I ta mi slika nikako ne izlazi iz glave. Kad god mislim o toj noći, pronađe me taj duboki, tužni Ćosin pogled, pogled kojim smo se oprostili jedan od drugog.“

(Jusuf Trbić, „Gluho doba“, Izdavač BZK Preporod, 2004. godine)

Ovako Jusuf Trbić, bijeljinski novinar i publicista, pamti poslednji susret sa Salkom Nargalićem Ćosom, početkom aprila 1992. godine. Trbić je preživeo batine Arkanovaca, Salko Nargalić nije. Čuveni bijeljinski bokser sahranjen je na groblju Pilakuša, a za njegovu smrt, kao ni za smrt stotine ubijenih civila u Bijeljini niko nije odgovarao. Štaviše, većina se zvanično i ne vode kao civilne žrtve rata.

Neću da bežim iz svog grada

Omer Nargalić imao je 13 godina kada su mu ubili oca. Danas živi u Sarajevu i želi da se utvrde sve okolnosti i krivci za to ubistvo. „Dobili smo prvi put izvod iz Matične knjige umrlih za oca da je, navodno, prirodnom smrću umro. Uopšte se ne navodi tamo da je ubijen. Isto tako, i u pre petnaestak dana izdatom umrlom listu je navedeno da je prirodnom smrću umro“, kaže Omer Nargalić za DW. Seća se da je aprila '92 njegov otac „nezvanično“ optužen. „Navodno, neku su informaciju imali da je doveo neke Zenge iz Brčkog, tu paravojnu jedinicu hrvatsku i da ih je rasporedio negde po Bijeljini, po našoj ulici i mahali, a nigde veze s istinom to nema.“

Seća se kako je familija govorila Ćosi da beži sa ženom i decom, da se skloni dok se „sve ovo malo ne smiri“. „On kaže, šta ću ići, gde ću ići, ovo je moj grad. Nisam nikome ništa dužan, nikome nisam nikakvo zlo učinio. Neću nigde da idem jer ne smatram da trebam da bežim iz svog grada“, sjeća se Omer. Dodaje da je otac, nakon što puškaranje po Bijeljini nije prestajalo, ipak odlučio da se skloni. Potom se čulo da je uhapšen i da na radiju poziva muslimane da predaju oružje i da će sve biti uredu. Sutradan je javljeno da je Ćosino telo u Redžepovoj kući (kuća ispred koje je Ron Haviv načinio čuvenu fotografiju Arkanovca koji nogom udara mrtvu ženu, op.a.). Neko iz porodice otišao je po telo da bi ga sahranili.

„Nisu mi dali oca da vidim. Kažu da je bilo mučenje žestoko, da su mu gasili cigare na telu, da su ga tukli, da su ga mučili baš dušmanski, što se kaže. I na kraju, nisu mogli batinama da ga ubiju. Navodno, viđena je prostrelna rana, da su mu pucali u usta i na potiljku da ima izlazna rana.“

Svi s metkom u potiljku

Kada je 11. septembra '95 rođak porodice Hamzić došao poslom pred njihovu kuću i pozvao ih, niko se nije javio. Ušao je u kuću i imao šta da vidi. Oko stola, za kojim su večerali, ležali su Ajša Hamzić (1930), Razija Hamzić (1933), Ćamka (1927) i Hamdija Hamzić (1928) i mladi Isak Mešić zvani Elvir (1971). Svi s metkom u potiljku.

Merima Duraković, rođena Hamzić, izgubila je pet članova porodice. Ubijeni su joj majka, otac, dve strine i unuk očeve sestre. Ona je tada bila u izbeglištvu i želi da se otkrije istina koja je godinama pritiska, da se otkriju ubice. Želi barem da se ozvaniči nalaz obdukcije koja je svojevremeno rađena. U svih pet nalaza piše „DG: Vulnus sclopetarium capitis“ (Prostrelna rana glave). „Ja znam da su moji roditelji metkom ubijeni“, kaže Merima i dodaje da i 18 godina posle niko za ovaj zločin nije odgovarao.

Politička klima?

„Tužilaštvo ima više predmeta protiv nepoznatih lica, koji se uglavnom odnose na dešavanja u Bijeljini 1992. godine. Kada se govori o procesuiranju ratnih zločina i intenzitetu rada na ovim predmetima, svakako se mora imati u vidu politička klima koja vlada na ovim prostorima“, piše na zvaničnoj internet prezentaciji Okružnog tužilaštva u Bijeljini.

Tužilaštvo poziva pojedince i nevladine organizacije da pomognu pri sakupljanju dokaza i ohrabrivanju svjedoka jer „osnovni problem na koji nailazi Tužilaštvo u postupku procesuiranja ratnih zločina je nedostatak dokaza, odnosno nedostupnost svedoka ili njihovo odbijanje, ako nešto znaju o počiniocima zločina, da svedoče ili, ako pristanu da iznesu saznanja o nekom licu, to lice obično više nije živo. Neretko se dešava da organi od kojih se traže podaci nemaju potrebnu dokumentaciju ili daju nepotpune podatke.“

Izrugivanje žrtvama

Jusuf Trbić kaže da se radi o licemerstvu. Tvrdi da je bilo mnogo slučajeva prikrivanja ratnih zločina što je, kaže, klasični „udruženi zločinački poduhvat“. „Čak i u slučaju kad je bilo očigledno da se radi o ubistvu, a na zahtev porodice da se pokrene istraga kad je podignuta krivična prijava. Dešavalo se da javni tužilac odgovori da nema elemenata za vođenje istrage jer se radi o prirodnoj smrti, mada su lekari bijeljinske bolnice jasno napisali da je čovek ubijen.“

Podseća da nisu potrebne komplikovane procedure da bi se istina dokazala. Ističe da postoje svedoci i postoje lekarski nalazi, ali nema dobre volje. „Neverovatno je da za petoro ljudi s metkom u potiljku stoji da su svi umrli prirodnom smrću. Dakle, to je izrugivanje žrtvama, to je sakrivanje zločinaca i zločina i u tome učestvuju svi. Vi nećete danas nigde dobiti jasan odgovor na pitanje ko je te ljude pobio i zbog čega. Ni u politici ni u sudstvu ni u policiji, nikoga to ne interesuje.“

Nemoralne procedure

Aleksandra Letić iz Helsinškog odbora za ljudska prava u RS kaže da bi procedure morale biti pojednostavljene. „Ponekad se traži da se pokreću krivične prijave protiv NN lica, da se kompletan sudski postupak tako rigidno sprovede kako bi ljudi mogli da ostvare svoja prava. I onda je vrlo upitno da li oni uopšte to mogu s obzirom da se radi o događajima koji su se desili '92, '93. Koliko sad istinski možemo imati materijalnih dokaza?“

Smatra da je nemoralno prepustiti srodnicima civilnih žrtava rata obavezu da putem skupih sudskih procesa dokazuju kako su izgubili najmilije. „U suštini je to dokaz na koji način se država odnosi prema civilnim žrtvama rata. Može takođe da se postavi i pitanje da li se to namerno radi. Jer to podrazumeva da se nadoknade onda neće isplaćivati i onda ljudi odustaju jer nemaju, jednostavno, novca za to. Koliko tu brige ima? Očito da je nema.“

Autor: Emir Musli
Odg. urednik: Nemanja Rujević