1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Memoari Džordža Buša – na Zapadu ništa novo

Džordž Buš Junior je više puta rekao da ga ne interesuje mišljenje javnosti. Uprkos tome, u memoarima koji su objavljeni pod naslovom „Odlučujući trenuci“ (Decision Points) nastoji da obezbedi razumevanje javnosti.

Buš se nikome ne pravda

Buš se nikome ne pravda

Bivši američki predsednik se, u krajnjoj liniji, nada da će istoričari kad-tad njegov mandat oceniti kao „uspešan“. I tako na nekih 500 stranica bivši američki predsednik objašnjava zašto je u presudnim trenucima u životu postupao kao što je postupao, a ne nekako drugačije.

Pri tom priznaje ono što se odavno zna: na primer, da Sadam Husein nije imao nikakvo oružje za masovno uništavanje, da se prilikom brzog povlačenja vojske iz Iraka nije vodilo računa o realnoj situaciji u zemlji i da je pomoć žrtvama uragana Katrina stigla prekasno. Međutim, često sve to zvuči kao da je kriv neko drugi. Na primer, uragan Katrina. Buš piše da nije mogao da deluje na svoju ruku i nagovarao je guvernerku Luizjane Ketlin Blanko da prihvati saveznu pomoć. Ona je oklevala. Tako su ljudi u poplavljenom gradu danima uzalud čekali pomoć. Umrlo je oko hiljadu i po ljudi.

Voterbordingom spaseni su životi

U slučaju voterbordinga, potapanja zatvorenika u vodu gotovo do davljenja, Buš piše da je dopustio primenu te tehnike, jer su mu advokati rekli „da to nije mučenje“. U krajnjoj liniji, mora se verovati savetnicima. Osim toga, zahvaljujući simuliranom davljenju „spaseni su ljudski životi“. Njegov naslednik Barak Obama odmah je zabranio ovu proceduru. Inače, organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel zatražila je od državnog tužilaštva da pokrene istragu protiv bivšeg predsednika. Međutim, Ministarstvo pravosuđa je početkom godine saopštilo da pravnici koje pominje Buš ne moraju da strahuju zbog mišljenja koje su mu tada dali.

Pri tom, Buš piše da je mogao potpuno da se ogluši o ono što mu savetuje njegov štab: 11. septembra 2001, uprkos savetima, insistirao je na tome da se vrati u Vašington. Naime, nije želeo da se krije u „nekakvom bunkeru“, nego je hteo da se obrati naciji iz Bele kuće, mada nije bila isključena mogućnost novih napada (terorista).

Razočaranje u kancelara Šredera

Šreder nije podržavao Bušov rat u Iraku

Šreder nije podržavao Bušov rat u Iraku

Interesantan – i užasavajući – u tom kontekstu je drugi detalj: sistem komunikacija u predsednikovom avionu Er fors (Air Force). On je u toj meri je zastareo da je bilo teško ostati u toku sa svime što se dešavalo. U avionu nema satelitske televizije i stalno se gubila slika lokalnih TV stanica – „na ekranu je bio sneg“. Stalno se prekidala i telefonska veza sa savetnicom za nacionalnu bezbednost Kondolizom Rajs i potpredsednikom Dikom Čejnijem. Predsednik je samo fragmentarno saznavao kako su se rušile kule Svetskog trgovinskog centra. Buš je u prvom trenutku pomislio da je u pitanju avionska nesreća, tek kod drugog aviona bilo je jasno da je reč o napadu. „Treći napad predstavljao je objavu rata.“ Bio je besan: „Otkrićemo ko je odgovoran za to i sredićemo ga.“

Dok su ga u ratu protiv Talibana i Al Kaide saveznici još podržavali, sa „koalicijom voljnih“ za rat u Iraku bilo je teže. Buš koristi knjigu kako bi se obračunao sa onima koji su ga tada očigledno gorko razočarali – tadašnjim ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, francuskim predsednikom Žakom Širakom i, pre svega, nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom. Šreder je bio jedan od državnika „koga je bilo najteže proceniti“, piše Buš. Buš je cenio Šrederovui podršku u Avganistanu, ali je, kako piše, nemački kancelar kasnije zloupotrebio njegovo poverenje.

Na sledećoj strani:

Bez izvinjenja i pominjanja Obame