Masakr u Finskoj i Gadafijevo nuklearno oružje

Nemačke firme i inženjeri su u mnogo većoj meri nego što je to do sada bilo poznato pomagali Libiji da dok je bila pod sankcijama sprovede program nuklearnog naoružavanja. Pre nego što je vođa libijske revolucije pukovnik Moamer El Gadafi 2000. godine od švercera nuklearnog materijala Abdula Kadira Kana naručio kompletno postrojenje za obogaćivanje uranijuma, njegovi ljudi su decenijama širom sveta kupovali sve što je od atomske opreme moglo da im dođe pod ruku. Između 1983. i 1985. oni su u više zemalja pokušali da nabave uranijum ili plutonijum. Prema informacijama „Zidojče cajtunga“, u Nemačkoj je za to bio zadužen Iračanin u egzilu Ihsan Barbuti.

Projekti “701”, “702” i “303”

Barbuti je 1984. uspeo da izdejstvuje kupovinu jedne nemačke fabrike otrovnih gasova koja je instalirana u libijskom gradiću Rabti. Dve godine kasnije, on je od jedne nemačke firme naručio planove izrade kompletnog postrojenja za preradu nuklearnih materijala. Javnost je za to saznala tek (sada) pre dve nedelje, od Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču. U jednom izveštaju te agencije govori se o planovima izgradnje takvog postrojenja koje počiva na nemačkoj tehnologiji.

Pomenuta agencija je, tragajući za autorima planova, najpre pokušavala da nađe postojeća postrojenja sagrađena po istom principu, ali – bez uspeha. Inženjeri nemačke firme su, doduše, koristili postojeću tehnologiju kao ishodište, ali su za nalogodavce iz Libije konstruisali kompletno novo postrojenje. A onda su više od godinu dana potrošili na izradu detaljnih planova i njihovo prebacivanje na mikrofilm. Ti mikrofilmovi sa materijalima koje su libijski naručioci krstili „Projektima“ „701“, „702“ i „303“ do Libije su stigli preko Brazila. Do tih saznanja nuklelarni detektivi iz Beča dospeli su na osnovu indicija koje im je na raspolaganje stavio jedan od dobro upućenih stručnjaka.

„Zidojče cajtung“ prenosi i da su detektivi Međunarodne agencije za atomsku energiju u svojoj istrazi odmakli daleko dalje od Nemačke obaveštajne službe. Ova je čak uspela da nađe jednog od inženjera koji je 1986. godine učestvovao u crtanju planova. Ali neće da saopšti njegovo ime. U svakom slučaju, krajem osamdesetih godina, policija je stegla obruč oko Gadafijevog agenta Ihsana Barbutija, koji je ubrzo zatim, 1990, i umro, ponevši sa sobom u grob veći deo tajne koju bečka atomska agencija danas pokušava da odgonetne.

Jednostavni odgovori ne razjašnjavaju kompleksna dela

O ubilačkom pohodu Finca Matija Juhanija Sarija, čitamo u komentaru koji sažima većinu teza iznetih u drugim komentarima, iz „Frankfurter rundšaua“:

„Bilo bi to lepo rasterećenje kada bismo posle ovog masakra mogli da kažemo: krivi su video-spotovi koji glorifikuju nasilje. Krivi su suviše labavi zakoni o izdavanju i nošenju oružja. Kriv je školski sistem koji od mladih pravi potencijalne atentatore – čak i u Finskoj, hvaljenoj zemlji pobednika na testu PISA, u kojoj bi sve trabalo da je na svom mestu. Ali, upravo ovaj poslednji podatak pokazuje da jednostavni odgovori ne mogu da razjasne kompleksna dela.

Ako pogledamo ko su bili atentatori u školama i fakultetima Erfurta, Emsdetena, Bleksburga ili finske Tusule, jedno je jasno: to su u pravilu mladi ljudi koji se osećaju kao gubitnici. Zbog toga nije slučajno što kao poprišta svojih akcija biraju mesta na kojima su i sami podbacili. Počiniocima je još jedna stvar zajednička: mnogi intenzivno igraju računarske igrice pune nasilja, a neki su čak svoja zlodela najavili i na internetu.

Pooštrene kontrole igara punih nasilja jednako su nam potrebne kao i pooštreni zakoni o nošenju oružja i ciljano psihološko savetovanje u školama. Ali, treba, nažalost, uvideti i da ovakvi školski atentati jednostavno ne mogu kompletno da se preduprede.“