Markale – smrt na samom kraju rata

Rijadov otac Zijad tog dana je prodavao robu na pijaci Markale. „Znate kako je bilo u ratu. Rijad je trebalo da dođe da mu dam neke pare za patike, za opremu, jer je morao da ide na takmičenje. A onda smo čuli eksploziju i sve se potreslo. Zasulo nas je staklo, krš... Krenuli smo prema suprotnim vratima tržnice strahujući od druge detonacije, jer su četnici imali običaj poslati više granata na isto mjesto. Nisam znao šta se desilo ispred pijace. Otišao sam kući, ali Rijada nije bilo... Počeli su da stižu izveštaji o mrtvima. Otišli smo u bolnicu Koševo gde su donosili tela ubijenih i ranjene. Na jednom odeljenju video sam Rijada kako leži na krevetu. Nije bio pri svesti. Nisu nam dali da se zadržavamo. Vratili smo se kući. Ujutro su nam javili da je podlegao. Morao sam još jednom da ga vidim... Tek sam u mrtvačnici video koliko je teško bio ranjen“, priča Zijad.

Zijad Garbo retko ide na mesto na kome je Rijad ubijen. Ne voli da učestvuje u obeležavanju godišnjice masakra. „Danas o tome govore oni koji nemaju veze s ratnim Sarajevom, koji nisu prošli golgotu opsade i užase stradanja u tom gradu“, kaže Zijad. Nerado govori o današnjim vlastima i podršci (novčanoj naknadi) koju dobijaju preživele žrtve rata. „Da bi ostvario pravo na porodičnu invalidninu kao civilna žrtva rata, svake godine moram da izvadim petnaestak dokumenata kako bih dokazao da mi je sin mrtav. Proveravaju primanja. Da imam veća primanja, umanjili bi mi invalidninu. Valjda misle da mi je puno 300 maraka invalidnine i 320 maraka penzije“, kaže Zijad Garbo.

„Svi su voleli Rijada“

O masakru ispred Gradske pijace Markale 28. avgusta 1995. godine izvestili su mnogi mediji. U ratnom izdanju sarajevskog „Oslobođenja“ jedan naslov je glasio: „Na dženazi je plakala cijela ulica“. Sahrana je obavljena na groblju Humka, tokom noći, jer su vojne snage „bosanskih Srba“ često granatirale dnevne sahrane i druge skupove u gradu. Ulica koja je te noći „plakala“ bila je Rijadova ulica Zaima Šarca.

„Svi su ga voleli“, kaže Nedžad, jedan od Rijadovih drugara iz ulice. „Rijada sam znao od kad znam za sebe. Odrastali smo u istoj ulici, zajedno smo igrali fudbal, a svojim bravurama je ponekad znao i mnogo starije da 'okrene' oko lopte. Pamtim ga kao veselog, nasmejanog, emotivnog momka... Dan kad je poginuo nikada neću zaboraviti. Išao sam s drugovima kod Pivare, po vodu. Kad smo se vratili, zatekli smo Rijada ispred kuće. Krenuo je na pijacu kod oca. Zvao nas je da idemo s njim, ali bili smo premoreni... Kad su nam javili da je stradao, usledili su šok i neverica. I danas kada vidim njegovo ime na zgradi u kojoj je živeo, pomislim da je još tu, među nama... Ubila ga je granata VRS, jedna od poslednjih koje su pale na grad“, priča Nedžad.

Sledbenici Radovana Karadžića i danas tvrde da je za masakr odgovorna vlada u Sarajevu koja je, navodno, želela da isposluje međunarodnu vojnu intervenciju. „I ranije su nas optuživali da sami sebe ubijamo, kad god je bilo neko veće stradanje. Meni je to neshvatljivo, jer sam odgajan u duhu merhameta – tolerancije. Radi kojeg cilja bi roditelji bili spremni da ubijaju sopstvenu decu? Pa nas su četiri godine ubijali naočigled Unprofora i celog sveta“, kaže Garbo.

Sudske presude ne mogu da uteše porodicu

Stručnjaci koji su kasnije svedočili u haškim procesima, potvrdili su da je granata ispaljena na Markale 28. avgusta 1995. godine, proizvedena 1993. u fabrici „Krušik“, u Valjevu. Jedan od svedoka optužbe, bivši član Unprofora u Bosni i Hercegovini David Harland, izjavio je da su snage „bosanskih Srba“ vršile „ciljane napade na Sarajevo kako bi terorisale civile“. „Tada smo rekli da ne znamo ko je te granate bacio kako bi prikrili planove o vojnoj intervenciji“, rekao je Harland.

Kakve god bile, sudske presude ne mogu da uteše porodicu Garbo. Od masakra ispred sarajevske pijace Markale i Rijadove pogibije prošlo je dvadeset godina. Iza njega su ostali majka Maida, brat Imad i sestra Hava. Maida ne može da govori o sudbini svog deteta. Otac Zijad danas pije gomilu tableta i – slika. „Slikanje me spasava“, kaže. „I danas razmišljam o tome gde sam pogrešio, čime sam izazvao ovakvu sudbinu“, pita se Zijad Garbo. Pokazujući nam Rijadove fotografije i sportske diplome, govori: „Kad mi bude teško, odem na mezar i ispričam se s njim. I bude mi lakše“.