Mala Bižu i Out of time

Pažnju posvećujem ovog vikenda i američkom filmu ”Out of time”, Karla Frenklina. Zašto? Postoji li veza između Modijanove knjige i Frenklinovog filma?

I zašto sam ishodom čitanja knjige Mala Bižu, Patricka Modiana, na kraju razočaran? Zbog skraćenog, suženog, nabranog, takoreći veštačkog svršetka? Nisu li umetno delovale i učestale reminiscencije u romanu? Poželeo sam uvek da ih preskočim! Najbolje sam se osećao čitajući faktografiju sadašnjosti. U njoj mi je najviše do izraza dolazilo prisustvo prevodioca koji je punom snagom svoga izraza, precizno, meni i tako prisno, nosio, ili prenosi, kvalitet ove knjige. Knačno, nije li prevodilac– Peter Handke – delovao, ipak, važnije i plastičnije od samog autora te, ipak, čudno tiho delujuće prozne knjige Mala Bižu... A u knjizi se radilo o mladoj ženi koja sav svoj opažajni, osećajni, misaoni, dakle, doživljajni aparat posvećuje traženju izgubljene majke. U svakoj ženi na ulici, u metrou, u kafani, prepoznaje ili traži ona lik majke, koja je, prema nedovoljnim informacijama pripovedača, nestala, ili se ubila, davno. U svakom muškarcu žena vidi ujaka, ili prijatelja majke, ili bilo koga iz magle svoje prošlosti. U svakom kvartu Pariza, u kome se radnja odvija, vidi ta žena i kuću u kojoj je kao dete stanovala sa majkom. Ova povest je grozničavo traganje za svojim prekinutim i u senci ostavljenim detinjstvom. To se traganje završava, žanrovski propisano, pokušajem samoubistva i buđenjem u bolnici. Pripovedni postupci nas podsećaju na filmove Kloda Šabrola, koji nam se ipak čine nešto manje čisti i više pervertirani, što je važno za održavanje tenzije u žanrovskom pripovedanju. Ipak, opisi neposredne stvarnosti junaka, kartografija Pariza, je već dovoljna za užitak.

Što se tiče filma Out of time, Carla Franklina (sa Denzel-om Washingtonom, Eva-om Mendes, Sannaa-om Lathan), divim se danas retko dosledno pripovedanom »žanrovskom« filmu. Malo gde danas u filmu vidim toliko skromnosti u namerama da se bude »poučan«. Ako je ta »diskrecija« važno merilo »dobrog« žanrovskog filma, onda se baš na primeru filma Out of time ogleda sva »čistoća« »žanrovštine«. Nije u američkkoj savremenoj kulturi ništa toliko jasno i apelaciono kao žanrovska umetnost, smatram. Jer baš u strogo određenim mustrama, formulama i zakonima žanra se otvara prostor umetniku da najkreativnije, dakle, slobodno, priča o svome okruženju i svome vremenu. Gotovo nigde ne videh u poslednje vreme toliko ubedljivih slika iz najneposrednijeg života na Floridi (mesto u kome se odvija radnja je Banyan Key), kao ovde u filmu Out of time. Retko doživeh toliko upečatljivih povesti mentaliteta, kao u onim epizodama u policijskoj stanici u filmu Out of time. Sve u filmu je podređeno najneposrednijem doživljavanju neposredne stvarnosti, pa i radnja filma: Afera šefa policijske stanice sa mladom sugrađankom ga uvlači u spletku iz koje rezultuje požar, pljačka i dvostruko ubistvo. Napetost se pojačava delovanjem sveg sastava policijske stanice u rasvetljavanju slčaja, pri čemu se, kao u ratu u Avganistanu, postepeno razotkrivaju sve razlike u intencijama pojediačnih intervencionista. Dok, je jedan policajac zainteresovan isključivo za povraćaj izgubljenog novca, drugi je usredsređen na traganje za ubicom, treći je okrenut zataškavanju tragova koji bi njega osunjičili, a četvrti, sluteći da mu je kolega u nevolji, radi za njega, i tako dalje. Dakle, svako radi za sebe. A u svoj napetosti gledalac uživa u slikama savremenosti. Naravno da će na kraju sve biti rasvetljeno i da će krivci biti kažnjeni. Žanrovski film je tu ne da nam sugeriše poruke. One su uvek iste. Žanrovski film je da utvrđenim sredstvima kaže što više o našem vremenu. Film Out of time ti čini ubedljivo.