1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

lični stav

Makedonski scenario u Vučićevoj režiji

Kako će Vučić otići kada mu dođe vreme? Mirno, uz čestitke pobedniku? Bučno, uz pojačane eskapade o izdajnicima koji vraćaju zemlju u mračne dvehiljadite? Nasilno, uz indukovani „narodni gnev“? Uz krv?

Po sopstvenom priznanju, kancelar od silnog rada televiziju stiže da gleda tek u sitne sate. Šta tamo vidi? Ako uspe da izbegne sebe samog u reprizama konferencija za štampu i melodramatičnih gostovanja kod Milomira Marića, možda uhvati pokoji izveštaj iz Makedonije. Video bi tamošnju kopiju sebe, do maločas jednako nepobedivog Gruevskog, kako posle deset godina gubi vlast dok mu tzv. tradicionalni koalicioni partneri beže kao pacovi sa Titanika. Bivšem vođi ostaje jedino šaka nabildovanih bilmeza i sluđenih penzionera zakrvavljenih očiju da odglume narodni gnev.

Vučić bi, drugim rečima, u televizor zurio kao u kristalnu kuglu vašarske gatare koja mu proriče budućnost, samo ne zna da kaže koliko je bliska ili daleka. Sam u kariranoj pidžami i kućnim papučama tada bi ostao suočen sa dokazom da je svaka vlast prolazna, da se jučerašnja pobednički stisnuta pesnica očas izmetne u kandžu što grebe po unutrašnjoj strani kovčega u koji se polažu politički mrtvaci. Čeka ga onda kratak i nemiran san – ne zato što ima opoziciju koje treba da se plaši, već naprosto zbog činjenice da vlast nije večna.

Kako će veliki meštar otići kada mu dođe vreme? Ili, kako će predati makar komad svevlasti posle prvog poraza, što bi moglo da se desi već na beogradskim izborima? Mirno, uz čestitke pobedniku? Bučno, uz pojačane eskapade o izdajnicima i stranim ambasadama koji vraćaju zemlju u mračne dvehiljadite? Nasilno, uz indukovani narodni gnev? Uz krv?

Teško je oteti se utisku da se tlo već godinama utabava za ovaj poslednji scenario, makedonski. Posle uvodne dve godine u kojima je glumio Evropejca, gazirani Vučić koristi svaku televizijsku sekundu da partijskim soldatima – listom zavisnim od partijske knjižice ili zaslepljenim Pinkom – poruči kako svetske sile, albanski koljači i petokolonaši iz opozicije samo čekaju da provire iz Sorosevog buđelara i Srbiju liše svetle budućnosti planirane za dve godine. Teren je tako očišćen za bitku u kojoj prema Vučićevom rukopisu ne može biti milosti. Nagoveštaj je već dao izjavom da može okupiti više od sto hiljada ljudi kad god hoće, samo za sada neće jer ima važnijeg posla.

Prema Vučićevom makedonskom scenariju su sekundanti davno spremili rekvizite: džipove sa privremenim registracijama i tamnim staklima, fantomke i buldožere, kamere režimskih medija. Probe su u toku. Srećnici iz paranovinarskih i paraanalitičarskih redova kojima su dopale krupnije sporedne uloge odavno ventiliraju sa naslovnica tabloida i znoje se pod reflektorima studija, statisti lajkuju i ritvituju dok se ne onesveste. Kada proceni da nema više kud, režiser će dati znak da počne velika premijera.

Može biti da evropski partneri tada baš i neće aplaudirati izvedbi, kao što aplaudiraju probama. Jer pročitao je Vučić sigurno kako se od tvrdnji da su „politička merila za Balkan drugačija“ (Dejvid Mekalister, CDU, 9. decembra 2016. u intervjuu za DW o Srbiji) stiže do upozorenja da vladajuća klika „neće moći da izbegne ruku nezavisnog pravosuđa“ (Josip Juratović, SPD, 29. april 2017. u intervjuu za DW o Makedoniji). Kako se, drugim rečima, evropski partneri dosete evropskih vrednosti i vladavine prava baš onda kada neki balkanski demokrator, kojeg su svesrdno podržavali, postane ispušena lula.

Trbuhozborac Vučić je i na to mislio i eno gde je osim D.J. Vučićevića u poslednje vreme pripustio i partijske trabante da preventivno pljuju po Evropskoj uniji. Eno vrlog poslanika Đukanovića gde po Tviteru otvoreno priznaje da je slika o prijateljstvu sa Briselom samo lagarija za medije: „U praksi se zna ko su i šta su. Plus plaćaju naše rušenje.“ Poslanik Filipović, još jedan naprednjak sumnjive pismenosti s nagonom da nabada po Tviteru, danima se zabavlja istragom „lobi kerova“ OVK u Srbiji, putem „Sorosevih para“ i tvrdnjama da su „oni koji su oslobodili Haradinaja još jednom zaklali svaku od žrtava koju je i on klao“.

U toj će epizodi, kada jednom podrške sa Zapada više ne bude, Vučić skinuti evropski bedž sa revera jednako lako kako je odstranio svoja dva politička oca. Večere sa Angelom Merkel dok u pozadini treperi Aleksander plac ostaće mutne uspomene koje, uostalom, ima i Gruevski pa mu to ne vredi mnogo.

Ali to sve neće biti mnogo važno. Bitnije će biti da Skupština ne postane Sobranje. Da ne bude krvi. Ponašanje Vučićeve bratije nažalost ne ostavlja mnogo nade da će tog, bližeg ili daljeg dana, vlast biti predata mirno. Zavisiće od hladnih glava građana i toga da li je u policiji i službama na dovoljno važnim pozicijama ostalo dovoljno časnih ljudi. Ili makar dovoljno uplašenih od budućeg pravosuđa koje će – možda se i to čudo desi – biti slobodno.

DW.COM