Lovac na Bibliju

Pozadina potrage Konstantina fon Tišendorfa, događaj koju mu je dao odlučujući impuls, bila je zapravo jedna javna rasprava koja se događala oko 1835. godine i koju je podstaklo ondašnje objavljivanje knjige Davida Fridriha Štrausa. U svojoj knjizi „Život Isusa Hrista“, taj autor je, naime, pokušao da, u ime prosvetljenja naroda, rasvetli mit oko Isusa Hrista.

Za razliku od Štrausa, Fon Tišendorf je bio uveren u istinitost svake reči koja je stajala (i još uvek stoji) u Bibliji. A kao dokaz, bio je uveren Fon Tišendorf, trebalo je samo pronaći najstariju, originalnu verziju svete hrišćanske knjige.

Blago pronađeno na Sinaju

U tom smislu, on je krenuo na put – u jedan od najstarijih manastira na svetu, u manastir Svete Katarine u pustinji, odnosno, na brdu Sinaju. Tu je, u manastirskoj biblioteci, između ostalog pronašao i 129 tekstova napisanih na pergamentu. Vrlo brzo shvatio je da je reč o najstarijem pisanom biblijskom tekstu (delovima iz Starog zaveta). Kako monasi u tom manastiru očigledno nisu znali o kakvom je zapravo blagu reč, dozvolili su mu da čak neke od tekstova odnese sa sobom kući u Lajpcig, gde ih je i objavio 1846. godine.

U godinama koje su usledile, Fon Tišendorf je pokušao sve da pronađe i ostatak tekstova i time dokaže svoju tvrdnju. Međutim, prilikom kasnije posete manastiru Svete Katarine na Sinaju, tamo više nije bilo čak ni onih pergamenata koje je prilikom svoje prve posete tamo pronašao. Monasi su očigledno u međuvremenu shvatili o čemu je reč.

Pa ipak, iako tekstova Starog zaveta na tom mestu više nije bilo, Fon Tišendorfu je ipak pošlo za rukom da pronađe neke druge. I ti tekstovi bili su napisani na pergamentu, ali ovoga puta bio je to Novi zavet. Ipak, dozvolu da sme da ih iznese iz manastira, Fon Tišendorf je dobio tek nekoliko godina kasnije, tačnije, 1859. godine. S obzirom na to da je njegovo putovanje finansirao ondašnji ruski car, nemački teolog je te tekstove, takozvani Codex Sinaiticus, koje je navodno dobio na poklon od sinajskih monaha, odneo u Sankt Petersburg. Kako potvrda o takvom poklonu zapravo nikada nije pronađena, dugo vremena su trajali sukobi i rasprava oko toga, kome ti spisi zapravo pripadaju.

U nastavku: Krimić o Bibliji

Codex Sinaiticus je naime prvo ondašnja sovjetska vlada (1933. godine) prodala Britanskom muzeju u Londonu. Kasnije je on podeljen u nekoliko delova koji se danas nalaze u Lajpcigu, Sankt Petersburgu, Londonu i manastiru Svete Katarine na Sinaju. Godine 2005, dogovorom svih „vlasnika“, Codex Sinaiticus objavljen je na internetu stranicama i od tada mogu da ga pročitaju svi.

Koliko je ova priča zapravo zanimljiva i dan danas, svedoči na neki način i u Nemačkoj ovih dana objavljena knjiga novinara Jirgena Gotšliha „Lovac na Bibliju“. Autor tu govori o Fon Tišendorfu i njegovoj potrazi za izgubljenim tekstovima.

Pričajući tu pomalo kriminalističku priču, Gotšlih je, međutim, dao i kraću istoriju crkve, istoriju stvaranja i nastanka Biblije, složene odnose unutar pravoslavne crkve kao i celokupni opus javnih teoloških rasprava koje su se vodile tokom Fon Tišendorfovog života.ž

Ipak, najzanimljiviji su naravno detalji oko samog života i ličnosti „lovca na blago“, priče o njegovim potragama, snovima i putovanjima tokom kojih je vrlo često uspevao da dokaže ono što je i nameravao.

Autori: Udo Markvart / Željka Telišman

Odgovorni urednik: Ivan Đerković