Ljubavna pisma iz gulaga | Mozaik | DW | 17.12.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ljubavna pisma iz gulaga

Sveta i Lev su par čija je ljubav preživela svetski rat i gulag. Skoro deset godina njihova jedina spona bila su pisma. Britanski istoričar Orlando Figes napisao je knjigu o njima.

Moskva 2007. godine. U kancelariju organizacije za ljudska prava „Memorijal“ stiže nekoliko punih sanduka: dokumenti, fotografije, beleške i dnevnici – zaostavština jednog bračnog para. U posebnoj kutiji, oko 1.200 čvrsto uvezanih pisana, numerisanih i precizno označenih; prvo iz leta 1946, poslednje iz zime 1954. Ubrzo se ispostavilo da se radi o kompletnoj korespondenciji između jednog zatvorenika u gulagu na severu Sovjetskog Saveza i njegove devojke u Moskvi. Senzacija za „Memorijal“, posvećenog obradi staljinističke prošlosti, ali i za britanskog istoričara Orlanda Figesa, koji se radi istraživačkog rada zatekao u ruskoj metropoli. Bio je to povod za sveobuhvatno istraživanje, koje je kulminiralo u knjizi, priči o Sveti i Levu.

Sveta

Sveta

Studentska ljubav u doba Staljina

Sveta i Lev upoznali su se u septembru 1935. Imali su 18 godina, studirali fiziku na elitnom univerzitetu na kojem se istraživalo i za sovjetsku vojsku. Svakodnevni život u Moskvi, posle vremena teške krize, počeo je da nudi prva mala zadovoljstva. Međutim, na vlasti je Staljin. Ideološki sukobi bacaju senku i na rad u Institutu, a Staljinovi ljudi potajno već pripremaju crne liste. Dve godine kasnije događa se „Veliki teror“, u kojem će stradati najmanje 1.300.000 takozvanih „neprijatelja naroda“, uključujući i mnoge naučnike. Zbog toga, ideološko obrazovanje i vojna obuku spadaju u program elitnih studenata kao što su Sveta i Lev. Njih dvoje postaju ljubavnici, nerazdvojni. Još pre kraja studija, Lev je uključen u naučne projekte. Predstoji mu univerzitetska karijera. U junu 1941, on ima diplomu u džepu i odlazi sa kolegama na izlet po Kavkazu.

Dramatičan zaokret

Potpuno neočekivano, u istom mesecu, u Sovjetski Savez umarširala je nemačka vojska. Lev se dobrovoljno javlja na front. Samo nekoliko puta uspeva da dođe do Moskve kako bi video svoju Svetu. Malo kasnije on je već u nemačkom zarobljeništvu. Biva deportovan u Hitlerov Rajh na prisilni rad. Mladi fizičar je na univerzitetu dobro naučio nemački i ubrzo postaje prevodilac u logorima, u velikoj industrijskoj zoni kraj Drezdena. Pokušaj bekstva mu ne uspeva. Sledi ponovno hapšenje, a potom koncentracioni logor Buhenvald. U aprilu 1945, Lev je prisiljen na tzv. „Marš smrti“. Preživeo je i to, i posle rata je vraćen u sovjetsku okupacionu zonu. Odbija Amerikance koji nude mu posao fizičara u SAD. Želi da vidi svoju porodicu i Svetu.

Ali povratnici iz Nemačke nisu dobrodošli kod sovjetskih vlasti. Naprotiv, Lev je uhapšen, optužen za saradnju sa Nemcima i kasnije osuđen za izdaju na deset godina u logoru. Proces traje punih dvadeset minuta. Deportovan je na sever Sovjetskog Saveza, cilj: Pečora.

Zimi je tamo temperatura minus 45. Reka je devet meseci godišnje zaleđena. Zatvorenici žive u barakama i od rane zore, u smenama od po dvanaest sati, rade najteže poslove u drvnom kombinatu. Hrana je loša, čaj, ovsena kaša i 600 grama hleba dnevno - i to ako se ispuni norma. Levovo znanje mu uskoro donosi bolju poziciju, radi u elektrani Kombinata kao mehaničar.

Lev

Lev

Težak život u Moskvi

Sveta o svemu tome ništa ne zna. Ona je preživela bombardovanje Moskve, evakuaciju univerziteta, selidbu njenog Instituta u srednju Aziju... Diplomirala je i radi kao fizičar u laboratoriji važnoj za vojsku. Rat se završio. Međutim, svakodnevica u glavnom gradu i dalje je teška. Staljinova tajna policija i svuda prisutna birokratija vrše pritisak na ljude. Hrana je racionisana, kao i stambeni prostor. Sveta je izgubila svaku nadu da će ikada videti Leva. Iznenada, preko prijatelja, saznaje da je on je još uvek živ.

2. jula 1946. Sveta je napisala prvo pismo adresirano na logora Pečora. Lev odgovara devetog avgusta. Počinje deset godina dopisivanja. Sveta ne šalje samo pisma, nego i pakete sa lekovima, hranom, knjigama – iako i u gulagu, kao i svuda, postoji stroga cenzura. Mladi par je srećan. Takozvani „slobodni radnici“, u okolini kombinata pomažu im i krijumčare pisma.

Krijumčarena pisma

Pisma koja je Orlando Figes dokumentovao u svojoj novoj knjizi, su dirljiva, ponekad potresna – ne zato što su puna drame, naprotiv: par koji se voli, vrlo pažljivo formuliše reči, često koristi šifre – njihova tajna prepiska je za oboje veoma opasna. Lev opisuje probleme prisilnog rada i života u logoru – hladnoću, izolaciju, poniženja, ali i prijateljstva koja nastaju u Pečori.

Oseti se da Lev često oslikava prosto utešnu sliku stanja u logoru. Sveta piše o svom poslu, svakodnevnom životu u Moskvi, porodici, ponekad čežnjivo – ali bez sentimentalnosti. „Ove pisma nisu ništa drugo nego ljubavna pisama, mada se reč 'ljubav' retko pominje. Ona su pisana da bi Levu podstakla volju za život, da bi mu dala nadu. Autor Orlando Figes je na književnoj večeri u Berlinu rekao: „U pismima je puno autocenzure – iz straha, zbog opreza, jer oni se uzajamno štite – ne znajući hoće li se ikada ponovo videti.“

Kada umire 1953. Staljin, za zatvorenike gulaga rastu nade – amnestija. Ali Lev mora da čeka. I onda, 17. jula 1954, Lev je na slobodi. Krajem 1954, on tajno – i nezakonito – stanuje kod Svete i njene porodice u glavnom gradu. Opet opasan poduhvat: da ga otkriju, opet bi morao u logor. 1955, u vezi sa posetom nemačkog kancelara Adenauera, sledi amnestija za vojnike optužene za saradnju sa Nemcima. Važan korak za Leva. U septembru iste godine Sveta i Lev stupaju u brak. Imaju 38 godina. Nešto više od godinu dana kasnije, rođena je ćerka Anastazija, 1957. sin Nikita. Brak traje, sve do smrti. Lev je umro 2008, Sveta 2010. godine.

Autorke: Korenila Rabic / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Orlando Figes predaje istoriju na koledžu Birkbek u Londonu. Njegova nova knjiga nosi naslov, (u slobodnom prevodu) „Pošalji pozdrav, ponekad preko zvezda“.