Lisabonski sporazum donosi više demokratije

Plava zastava sa 12 žutih zvezdica i evropska himna iz Betovenove Devete simfonije još jednom su doživele neuspeh: iako su decenijama nezvanično u upotrebi, ni Lisabonskim sporazumom nisu postale službeni simboli Evropske unije. Sve što je podsećalo na državu na zahtev Velike Britanije i Poljske izbačeno je tokom teških pregovora o "reformskom" ugovoru.

Nema superdržave

EU je načelno ostala onakva kakva je bila i pre Lisabonskog sporazuma: zajednica država, a ne savezna država. „Superdržava je kategorija koja ne važi za Evropsku uniju. Ona je velika birokratija koja predstavlja države članice i u kojoj države članice još uvek imaju najveći uticaj“, kaže stručnjak za evropsko pravo Kristof Melers sa Univerziteta Humbolt u Berlinu.

On objašnjava kako je EU Lisabonskim sporazumom postao demokratičniji, ali je ipak još uvek daleko od demokratskog standarda nacionalnih država. Uprkos svemu, Unija je u ovih nekoliko decenija ostvarila dramatičan razvoj, smatra Melers.

Veći uticaj parlamenta

Lisabonski sporazum rezultat je rasprave koja je trajala gotovo osam godina. Evropskom parlamentu, čiji se zastupnici biraju direktnim glasanjem, obezbedio je veći uticaj. Zajedno sa Savetom ministara koji zastupa države članice, evropski parlamentarci danas mogu da učestvuju u donešenju odluka u skoro svim područjima evropske politike.

Jo Lajnen, zastupnik Socijaldemokratske stranke Nemačke u Evropskom parlamentu i bivši predsednik Ustavnog odbora smatra da je Evropski parlament taj koji je reformskim sporazumom dobio najviše: „Ugovor nas je izjednačio sa vladama i Savetom ministara, dosad najmoćnijim telom Evropske unije. To znači da zakoni iz Brisela mogu proći samo ako parlament kaže 'da', ako ih odobre predstavnici građana Unije.“

Nova nepoznata lica?

Lisabonski sporazum je Uniji, pored ostalog, doneo i dva nova lica, koja zastupaju njene interese na svetskoj političkoj sceni. Herman van Rompej, bivši belgijski premijer, nepoznat međunarodnoj javnosti, prvi je predsednik Evropskog saveta, kluba moćnih predsednika država i vlada koji odlučuje o smernicama evropske politike. Van Rompej želi da bude posrednik. Njegovo lično mišljenje nije važno, rekao je stupajući na dužnost 2009. godine. Nedavno je ponovno izabran za predsednika EU, a tu će funkciju obavljati dve i po godine.

Baronica Ketrin Ešton od Apholanda prva je Visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednosti. I ova Britanka je pre stupanja na dužnost bila nepoznata ostatku međunarodne javnosti. Njen mandat traje pet godina. Na nespretnoj tituli može da zahvali svojoj vladi koja je u pregovorima o reformskom sporazumu odbila naziv „ministarka spoljnih poslova“. Skeptične Britance je sve to previše podsećalo na državu.

Nove članice samo uz Lisabonski sporazum

Sporazum potpisan 2007. godine u glavnom gradu Portugala važan je pre svega za države kandidate za članstvo u Evropskoj uniji. Pristup balkanskih zemalja Uniji odobren je upravo Lisabonskim sporazumom, koji bi trebalo da omogući njeno proširenje na 30 i više članica.

Janis Emanoulidis sa nezavisnog instituta "European Policy Centre" u Briselu, međutim, smatra da se kriterijumi za članstvo, zatim pristupni proces ne menjaju Lisabonskim sporazumom. Uz ugovornu osnovu mora postojati i politička volja EU za integracijom novih zemalja članica, kaže Emanoulidis.

Dvostruka većina u pet godina

Godine 2014. pet godina od stupanja reformskog ugovora na snagu, u Savetu ministara takođe će biti uveden novi princip glasanja. Odluke će biti donošene po sledećem principu: za odluku mora da glasa 55 odsto zemalja članica, koje predstavljaju 65 odsto stanovništva EU. Sporazum po prvi put propisuje koje instance u Evropskoj uniji mogu o određenim pitanjima da donose odluke. Drugim rećima, nacionalni parlamenti faktički imaju pravo veta.

Lisabonski sporazum doneo je i neku vrstu referenduma kojim je po prvi put moguće istupiti iz Evropske unije. Zastupnik u Evropskom parlamentu Jo Lajnen nada se da će sporazum opstati nekoliko decenija. Ali u slučaju da Uniji pristupi velika država poput Turske ili Ukrajine, EU će biti potreban novi sporazum.