Lirski seizmograf sa dušom bas gitariste | Mozaik | DW | 17.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Lirski seizmograf sa dušom bas gitariste

Na Lajpciškom sajmu knjige je predstavljen reprezentativan izbor iz pesništva Zvonka Karanovića “Burn, baby, burn”. Reč je o drugoj knjizi iz edicije “Srpsko pesništvo” koja je pokrenuta prošle godine.

Zvonko Karanovic, Schriftsteller aus Nis. Serbien Ort: Buchmesse Leipzig Autor: Dragoslav Dedovic, DW

Zvonko Karanovic Schriftsteller Serbien

Popkulturna matrica od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih u bivšoj Jugoslaviji bila je više od zabave – ona je tadašnjim mladim ljudima predstavljala ozbiljno civilizacijsko obećanje. Sloboda je centralna tema, individualnost generacijsko osećanje, a ostvarivanje tog stremljenja postaje moguće kroz kreativan izraz – na primer, kroz muziku i poeziju. Cela ta »zlatna decenija« izgleda naknadno kao labudova pesma uoči apokaliptičnih događaja. Međutim, tada je budućnost izgledala drukčije – u nju se moglo verovati. Pesnik Zvonko Karanović ovako danas vidi prelaz zlatnih osamdesetih u mučne devedesete:

Srbija je postala Matriks

„Tito je umro 1980, stege labavog socijalizma praktično se nisu osećale, demokratizacija društva poklopila se sa demokratizacijom muzike kroz punk i new wave. Svaka ulica imala je svoj bend, mnogi su pokušavali da se kreativno izraze kroz muziku, fotografiju ili pisanje. Bilo je para u društvu, putovalo se po Evropi inter-railom, auto-stopom, turistički. U knjižarama je ponuda prevedene literature bila izvrsna, u prodavnicama ploča mogli su se kupiti licencno objavljeni albumi najpoznatijih bendova koji bi se pojavljivali istog dana kao i svuda u svetu. Poverenje u civilizaciju, svet, demokratske principe bili su nešto što se naprosto podrazumevalo. U takvoj atmosferi oformio se čitav jedan sloj kosmopolitski opredeljene mladeži koja se tek spremala da zasnuje porodice, da stupi na posao. I sam sam pripadao toj generaciji odrasloj u tom divnom entuzizjastičkom vremenu. I onda je krajem 80-ih došlo otrežnjenje. Strašna eksplozija nacionalizma koja se dogodila sve nas je zatekla nespremnim. Na prvim parlametarnim izborima posle Drugog svetskog rata, 1990. našli smo se u velikoj manjini. Krenulo je spinovanje javnog mnjenja, ratovi, govor mržnje, medijski mrak, ekonomske sankcije, hiperinflacija … Srbija je postala Matriks, virtuelni svet u kojem žive ljudi od krvi i mesa.“

***Achtung: Nur zur Rezension dieses Titels verwenden!*** Burn, Baby Burn: Gedichte von Zvonko Karanovic

Knjiga Zvonka Karanovića

Oštra granica izmedju urbano-individualnog sa jedne strane i socijalističko-partizanskog (palanačko-ruralno-kolektivnog) napravljena osamdesetih, sačuvana je u poeziji Zvonka Karanovića i posle devedesetih, kada su vladajuće elite uz skoro plebiscitarnu podršku silom pokušale ostvariti etno-fundamentalističku utopiju etnički čistih nacionalnih država. Dok je Karanovićeva poezija do devedesetih uglavnom artikulisala otpor dominatnoj provincijalnoj svesti u najvećem južnom srpskom gradu Nišu, sa pojavom militantnog nacionalizma taj estetski otpor nolens volens postaje politički. Angažman nije iskonstruisan već iznuđen, ali onda i konsekventno sproveden.

Primer za to je pesma „Budućnost je viđena na našim ulicama“, koja je posvećena demonstracijama protiv Miloševićevog režima, na kojima je Karanović bio redovan učesnik. Pri tome Zvonko Karanović u devetoj deceniji prošlog veka samo još doslednije insistira na estetskim načelima koje je sa jedne strane pronašao u srpskoj tradiciji avangarde (srpska verzija dadaizma i nadrealizma), a sa druge strane preuzeo od svega šta ga je doticalo – od američkih bitnika, preko panka (kao metafore pobune) do Godara i Džarmuša.

Rođen tamo gde ne pripada

Nacionalno naglašeni književni mejnstrim ga naprosto nije razumeo, ali mladi su ga rado čitali. Tek kada je dvehiljaditih napisao tri uspešna romana stvorio se prostor i za njegovu poeziju. Zašto je ova samosvojna i upečatljiva poezija naišla na bolji prijem u susednim zemljama u kojima publika razume srpski, kao što je to bio slučaj sa Hrvatskom, dok je u Srbiji reakcija kritike dugo potpuno izostala ili je, ako bi je i bilo, još više doprinosila nesporazumu, jer bi najkasnije u trećoj rečenici Karanovića olako označavala kao žanrovskog rokpesnika, to je onda valjda trebalo da je oslobodi od obaveze ozbiljnog promišljanja?

Karanović kaže u jednom intervjuu, da su devedesete, sa svojim nasilnim etniziranjem, izbacile jedan soj kritičara koji nije bio u stanju da prati reference unutar njegovog pesničkog sveta:

„Kako može da te oceni neko ko nije čuo, ili ne poznaje stvaralaštvo Dilana, Vejtsa, Koena, Linča, Bunjuela, Džarmuša, Godara, Kaufmana, Brinkmana, O’ Hare? Kako da dekodiraju postavljenu intertekstualnu mrežu kad nemaju sprave za dekodiranje?“

I zaista, ovom poezijom je prodefilofalo mnogo imena koja imaju status pop ikona (Pati Smit ili Igi Pop, pripadnici „Kluba 27“ – Morison, Hendriks, Dženis Džoplin, Kobejn – ili Kleš jer sa „Sandiniste“ potiče citat CHARLIE GONNA BE A NAPALM STAR!)

Citati i parfraze, skrivene ili plakativne reference iz sveta filma takođe su česte: Pesma koja se zove „Hotel izgubljenih duša“ dobila je u nemačkom prevodu američki naziv Lost Highway – jer je taj Linčov film u Srbiji distribuiran pod naslovom – „Hotel izgubljenih duša“. Iza „Lepotica dana“ se krije „Bel de Jour“ Luisa Bunjuela. „O kiši i kraju ljubavi“ je Karanovićev dijalog sa Godarom. Međutim, brojne su i literarne reference. Ružičasto raspeće – Rosy Crucifixion (Sexus, Nexus, Plexus) je čuvena trilogija Henrija Milera. Ali je i Manov „Čarobni breg“ prominentno plasiran, kao i Selbi, Selindžer, Keruak, Breht…

Naposletku, uzvik „Burn, baby, burn!“ potiče iz Vijetnamskog rata – tako je, kažu, poneki američki pilot propratio izbacivanje napalm bombi iz sopstvenog aviona. Militaristički cinizam, koji se u Karanovićevom ključu, pretvara u hrabrenje sebe samog – živeti pišući ovakvu poeziju kakvu on decenijama piše u zemlji Srbiji znači – goreti, pristati na to da te ta vatra sprži.

Književni uzori

Poet Allen Ginsberg, creative writer of the Beat generation, praises the effects of LSD and discounts its alleged dangers during testimony before a Senate Subcommittee on Juvenile Delinquency in Washington D.C. on June 14, 1966. (AP Photo) (Photo für Kalenderblatt)

Alen Ginzberg

Kada govori o književnim uzorima Karanović posebno ističe Alena Ginzberga jer je srušio akademske zidove između „visoke“ i „niske“ kulture, te izjednačio život sa poezijom. U istom dahu spominje nemačke pesnike: Jorga Fausera, Rolfa Ditera Brinkmana, Nikolasa Borna, Fridriha Kristijana Delijusa, Jirgena Teobaldija. Ipak, Ginzberg je ostavio najvidljiviji trag. Na primer, poema „Veliki umor“ je Karanovićev odgovora na Ginzbergovu „Ameriku“, napisana je za dva dana, 2. i 3. maja 2000-te.

Može se slobodno reći da u srpskoj poeziji ne postoji tako konsekventan projekat ispisivanja pesničkog teksta u zapadnom masmedijalnom ključu. U isto vreme Zvonko Karanović zadržava liričnost, onu osobinu koju je njegova postmoderna generacija ćesto skrajnula u ime intertekstualne igre.
Svim ovim je Zvonko Karanović bio predestiniran da ostane u gardu neprihvatanja stvarnosti, jer je ta stvarnost svojom šovinističkom regresijom izdala njegove osnovne postulat – građanske i estetske, izneverivši spomenuto veliko obećanje koji je jedna fragilna zemlja vitalne kulture dala njegovoj generaciji.

Nepristajanje obojeno melanholijom

Neprihvatanje se za Karanovića ne završava sa trijumfom demokratije u Srbiji – defektnost tranzicije i izdaja ideala su ponovo na dnevnom redu, ali za Zvonka Karanovića je to već – ponavljanje. Više nije prisiljen da piše pesme kao učesnik uličnih demonstracija ili mobilisani uniformisani čovek u još jednom besmislenom ratu, već mu životno iskustvo, te iskustvo pisanja smiruju ton. Njegovo nepristajanje biva obojeno melanholijom, tu i tamo svode se životni računi. U biti, Zvonko Karanović je jedan od retkih srpskih pesnika koji je bio u stanju da nađe svoj odgovor na „višak istorije „ i na zgušnjavanje sukoba, jer su ga te pojave zanimale kao prepreka u ostvarivanju prava na sopstveni estetski, moralni i životni izbor. Stoga je njegova poezija ostala sveža, publika je odavno u njemu prepoznala čoveka koji zna da pogodi pravi ton kada govori o svom vremenu.

Jedan Karanovićev stih govori o tome da je on rođen tamo gde ne pripada. Paradoksalno, samo je čovek sa ovako autentičnim osećanjem nepristajanja i nepripadanja, mogao naći najbolje reči za nekoliko generacija koje su potrošene u raspadu zemlje, ratovima i tranziciji. On je jedan od retkih srpskih pjesnika kojeg nisu prestali čitati u Hrvatskoj. A sihove mu prevode u Sjedinjenim državama, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Ukrajini, Austriji, Poljskoj. Izgleda, Karanović je kao zreo pesnik morao dočekati dvadeset i prvi vek da bi njegova poruka stigla i do kritike i do publike. Međutim, on i dalje ostaje sumnjičav prema književnom i političkom establišmentu, posmatrajući iskosa globalni danse macabre i redukujući misao na bitno: „Užasnut nad čovekom, pesnik 21. veka može da uradi samo dve stvari: da ga ismeva ili da uroni dublje u sebe. Preostali su nam ironija kao zdrava disciplina duha ili intimizam – da iznova pokazujemo da ljudsko još uvek obitava u nama. Ostalo nema smisla“.

„Alen Ginzberg je veliki seizmograf 20. veka“, zapisao je jednom njegov srpski duhovni potomak, Zvonko Karanović – čovek koji je i bez namere, skoro preko volje, postao najtačniji pesnički seizmograf Srbije u potresnoj smeni milenijuma.

Zvonko Karanović (1959.) je pesnik i prozaista rođen u Nišu. Napisao je prvu trilogiju srpske književnosti u 21. veku – Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004.), Četiri zida i grad (2006.) i Tri slike pobede (2009.). Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu, najprestižnije nacionalno priznanje za roman godine.
Dobitnik je međunarodne stipendije za pisce 2011. koju dodeljuje Fondacija
Hajnriha Bela (Keln, Nemačka) i nagrade "Laza Kostić" za knjigu pesama u prozi "Mesečari na izletu" (2012.). Zvonko Karanović danas živi u Beogradu kao slobodni umetnik.

Autor: Dragoslav Dedović
Odg. urednica: Dijana Roščić