Libanski hrišćani u političkoj krizi

Vrelo prepodne u libanskom glavnom gradu Bejrutu. Ispred administrativne četvrti skuplja se sve više automobila iz kojih mlade žene i muškarci mašu narandžastim zastavama. Svi oni su pristalice hrišćanskog Slobodnog patriotskog pokreta i okupljaju se na protestu. „Ovde smo kako bismo štitili prava hrišćana u Libanu“, kaže 23-godišnja studentkinja Joel, koja zajedno sa svojim prijateljicama drži plakate na kojima je predsednik Slobodnog patriotskog pokreta Mišel Aun. „Oni gore ne smeju više da odlučuju bez nas“, dodaje 21-godišnji Anton, koji se priključuje grupi žena. Oni gore su članovi libanske vlade. Demonstranti zahtevaju da Liban konačno dobije novog predsednika, ali ne bilo koga – oni žele svog predsednika i viču na sav glas: „Bog, Liban i Aun; više od toga nam nije potrebno.“

U Libanu vlada takozvana konsocionalna demokratija, to znači da se političke funkcije popunjavaju na osnovu verske pripadnosti. Predsednik države je, prema tome, maronitski hrišćanin jer su maroniti, pored pravoslavaca i katolika, najveća hrišćanska zajednica u Libanu. Otkad je predsednik Mišel Sulejman završio svoj mandat u maju 2014. godine, vladajuće stranke i opozicija nisu mogli da izaberu jednog kandidata. „Mišel Aun, koji bi rado postao predsednik, sada hrišćane u zemlji želi da mobiliše za svoje ciljeve, tako što im govori da im njihova prava ukida sadašnja vlada“, kaže Mario Abu Zaid iz centra Karnegi za Bliski istok u Bejrutu.

Takvom izjavom Aun dodatno povećava strahove libanskih hrišćana koji sa zabrinutošću gledaju na Siriju i Irak gde teroristi Islamske države brutalno proganjaju hrišćane. Suočene sa katastrofalnom situacijom na Bliskom istoku, hrišćanske stranke žele da spreče gubitak političke moći u Libanu. „Libanski predsednik je jedini hrišćanski šef države na celom Bliskom istoku. S obzirom na religiozno motivisane progone, Liban važi za poslednja nadu za hrišćanstvo na Arapskom poluostrvu“, kaže Abu Zaid.

Progon hrišćanskih oslobodilaca

Pri tom su sve nade uložene za jednostavnu računicu: politički uticaj libanskih hrišćana je utemeljen u Sporazumu iz Taifa iz 1989. godine kojim je okončan 15-godišnji građanski rat u Libanu. Muslimani i hrišćani su se tim mirovnim sporazumom dogovorili o kvoti od 50:50 u libanskom parlamentu. U teoriji je to trebalo da garantuje izbalansiran odnos moći.

Ali, Sporazum iz Taifa nikada nije u potpunosti primenjen. Jedan od razloga je bilo političko uplitanje sirijskog režima koji sve do 2005. nije povukao svoje trupe iz Libana. Naročito su u tom periodu od Sirijaca patili maroniti, nakon što su se po završetku građanskog rata usprotivili sirijskoj vojsci. Posledica toga je bila da je Aun – koji je tada vodio „oslobodilački rat“ protiv sirijske okupacije – na 15 pobegao godina u francuski egzil. Njegov protivnik Samir Gegea, vođa jedne druge hrišćanske paravojske, osuđen je na dugogodišnju kaznu zatvora.

„Niko nije bio nevin u građanskom ratu. I hrišćani su morali da snose posledice“, smatra Marun, 72-godišnji Libanac. Njegova automehaničarska radnja se nalazi skoro kilometar od vladinog sedišta. Na lančiću oko vrata mu visi zlatni krst. Na zidu iza njega obešene su fotografije sina, snaje i unučadi. Žive u dalekim Sjedinjenim Američkim Državama. Tamo je Marunov najstariji sin emigrirao posle građanskog rata.

Borba za uticaj

Zbog represija od strane Sirijaca mnogi libanski hrišćani su se iselili između 1990. i 2005. godine. Kako bi se očuvala kvota, zagarantovana Sporazumom iz Taifa, hrišćanske institucije su pozvale porodice koje su se iselile da registruju svoje državljanstvo, a time i versku pripadnost. To nije dalo rezultate. Procenjuje se da danas u Libanu živi još samo oko 40 odsto hrišćana – upola manje nego pre 100 godina. Demografske promene i upražnjeno mesto predsednika bi mogli bi da idu na ruku šiitima i sunitima. Šiitska vladajuća stranka Hezbolah je već predložila promenu strukture i to po jednu trećinu vlasti za hrišćane, sunite i šiite.

Krajem prošle godine se pokazalo da libanske ustavne odredbe mogu da se pobiju u vremenima političke krize: tada je parlament jednostavno produžio svoj mandat do 2017. godine. I mandat šefa vojske je obnovljen, zbog čega je nastao spor između vlade i Auna, koji je na toj funkciji rado hteo da vidi svog zeta. Sunitski premijer Tamam Salam, međutim, odbija raspisivanje prevremenih izbora. Zbog toga ministri Slobodnog patriotskog pokreta prete blokadom veća ministara. Politikolog Abu Zaid smatra da taj pokret time deluje kontraproduktivno: „Hrišćanima govore da se ukidaju njihova prava, a oni sami bojkotuju parlament i vladu. Time se politički stavljaju na margine.“

Pre konfrontacije sa Slobodnim patriotskim pokretom još je postojala nada u to da bi politička kriza mogla da se reši. Mišel Aun i Samir Gegea, današnji šef hrišćanske stranke Libanske snage, okončali su rivalitet koji je trajao duže od 30 godina. Za vreme građanskog rada obojica gospodara rata oštro su se borili jedan protiv drugog i tu borbu nakon 2005. prebacili na političku binu. I Gegea se kandidovao za mesto predsednika. Zajednički su predložili da libanski hrišćani na jednom referendumu odluče o tome koga vide kao budućeg predsednika.

Automehaničar Marun se ne bi odlučio ni za jednog od njih. Na svom malom i prašinom prekrivenom televizoru prati demonstracije takozvanih aunista i odmahuje glavom. Građanski rat i posleratno razdoblje naučili su ga da religija i politika ne idu zajedno. „Hrišćanstvo nije protest. Ja sam pre svega Libanac i tek onda hrišćanin. Isto to očekujem i od mog predsednika.“