Levica želi u Vladu

Na sajtu levičara piše:

„Levičarska partija ulazi u predstojeće izbore očekujući da uzme učešće u formiranju vlade i u potpunosti je spremna da u toj vladi zauzme lidersku poziciju!“

Iz toga se jasno vidi šta su njihovi prioriteti i kakve su im ambicije. Iako je 2005. godine osnovana kao „izborna alternativa za radnu i socijalnu pravdu“, levičari ne žele više da budu opozicija i spremni su da svoj partijski program testiraju u vladi.

Uprkos očitom uspehu na regionalnom nivou, levičari ne mogu da se otarase tereta prošlosti. Oni se smatraju direktnim naslednicima istočno-nemačke Partije demokratskog socijalizma (PDS) i neretko se vezuju za istočno-nemačku diktaturu. To je razlog zbog koga ih politički rivali na zapadu zemlje smatraju „otrovnim“ i svaka pomisao na koaliciju sa levičarima je ravna političkom samoubistvu.

Problematična prošlost

Takvoj reputaciji partije u mnogome doprinosi i kontroverzna prošlost potpredsednika levičarskog poslaničkog kluba Gregora Gizija. Kao član Socijalističke unije Nemačke (SED) od 1967. godine, Gizi je široj javnosti postao poznat iz vremena ujedinjenja Nemačke kada je odigrao ključnu ulogu u unutrašnjoj reorganizaciji SED-a čiji je rezultat bilo formiranje PDS-a.

Gizi je postavljen za predsednika partije, a njegova harizma i retoričke sposobnosti učinile su ga liderom buduće Levičarske partije. Nedavno je optužen da je radio kao doušnik Štazija – ozloglašene istočno-nemačke tajne službe.

Za uspešno pozicioniranje stranke u Zapadnoj Nemačkoj, najviše je zaslužan bivši socijaldemokrata Oskar Lafonten.

Ekonomska i socijalna politika

Lafontenove izjave, kao što je: „Mi želimo da svrgnemo kapitalizam!“, koju je dao u intervjuu u maju 2009. godine nemačkom nedeljniku „Špigel“, često daju utisak da partija namerno želi da stvori provokativni, skoro revolucionarni imidž. Ali suština njihove politike, iako radikalna, nikako nije nedemokratska.

Centralna odrednica njihove ekonomske politike jeste intervencija države da bi se tržišne sile održale u ravnoteži. U predizbornom programu, to pored ostalog podrazumeva nacionalizaciju celokupnog bankarskog sistema!

U oblasti socijalne politike, levičarski ekonomski stručnjaci predlažu uvođenje minimalnih satnica od 10 evra, podizanje poreske stope za oporezivanje građana sa najvećim primanjima sa sadašnjih 42 na 53 odsto, povećanje državne pomoći za dugoročno nezaposlene sa 345 na 500 evra mesečno, uvećanje dečijeg dodatka na 200 evra mesečno, i uvođenje minimalne penzije od 800 evra.

Energetski ciljevi

Levičarska stranka ima prilično „zelenu“ agendu po pitanju politike zaštite životne sredine. Fosilna goriva i nuklearnu energiju vide kao zaostavštinu 20 veka. Kao i zeleni, nadaju se potpunom prelasku Nemačke na korišćenje obnovljivih resursa, a plan im je da do 2050. godine smanje efekat staklene bašte u zemlji za 90 odsto.

Levičari smatraju da nuklearne elektrane predstavljaju preveliki bezbednosni rizik. Ukoliko dođu na vlast zahtevaće da se sve nuklearke što pre zatvore i uvešće zabranu na izvoz nuklearne tehnologije.

Međunarodna i bezbednosna politika

Po pitanjima bezbednosti i spoljne politike levičari su podjednako beskompromisni. Zahtevaju momentalno povlačenje nemačkih trupa iz Avganistana, a prekinuli bi i sve nemačke misije u inostranstvu. Povrh svega, oni bi želeli da NATO bude zamenjen međunarodnom bezbednosnom organizacijom čiji bi član bila i Rusija.

Govoreći o unutrašnjoj bezbednosti, levičari smatraju da treba ukinuti sva ovlašćenja države koja ugrožavaju pravo na privatnost građana pod izgovorom borbe protiv terorizma. Levičari bi takođe spustili starosnu granicu za sticanje biračkog prava na 16 godina i proširili glasačko pravo na imigrante u Nemačkoj.

Autori: Ben Najt/ Natalija Miletić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković