„Lepše je ograđen žicom, nego u Sarajevu“

Nakon bezuspešne borbe za lečenje sina, porodica Opanković iz Sarajeva traži azil u Nemačkoj. Nadaju se da će u toj zemlji dobiti adekvatnu medicinsku pomoć za sina Armana.

Porodica Opanković iz Rakovice pored Sarajeva već tri meseca živi u Prihvatnom centru za azilante u Šepingenu kod Minstera. Za traženje azila odlučili su se zbog, kako kažu, očajne situacije i korupcije u zdravstvu Bosne i Hercegovine.

„Nismo više mogli da plaćamo usluge lekara. U BiH smo godinu i tri meseca bukvalno išli od doktora do doktora. Sav novac koji smo imali smo potrošili i dali doktorima. Na rezultate biopsije jetre koju smo uradili u Sarajevu, čekali smo četiri meseca, jer smo uzorak morali da šaljemo u Sloveniju. To je predugo za dete koje ima ovu bolest, a zbog koje može da ostane gluvo, nemo, da mu oslabi vid i konačno – da umre. Čak nam je jedna doktorka rekla da, ako ikako možemo, pokušamo da odemo u inostranstvo da lečimo dete, jer kod nas to ne može da se uradi“, kaže Amir Opanković, otac devetnaestomesečnog Armana.

Bolest je možda mogla da se spreči

Jasmina Opanković je, kaže, kada je bolovala od svinjske gripe inficirana CMV-om (cito megalo virusom), alfa 1 antitripsinom i blažim oblikom hepatitisa. To joj je ustanovljeno tek tokom trudnoće. Međutim, ginekolog joj, tvrdi, to nije rekao i posle porođaja je kod deteta ustanovljeno isto oboljenje.

„Otišla sam kod ginekologa i optužila ga da je on kriv zbog toga što je moje dete obolelo. On mi je, uprkos tome što postoje terapije koje trudnica u tom slučaju može da koristi, rekao da pacijenti u BiH koji nisu imućni ne mogu da plate te tri-četiri hiljade maraka koliko košta terapija, te da mi zbog toga to nije ni rekao. Ja sam mogla da pozajmim pare i platim tu terapiju, a sada ću čitavog života morati da posećujem lekare i ne znam šta će na kraju da bude“.

U Sarajevu su, dodaje Jasmina Opanković, zbog toga što u državnim bolnicama ne postoje potrebna dijagnostička oprema, privatno morali da plaćaju dijagnosticiranje. Za samo jednu analizu krvi su, u klinici koja je to mogla da uradi, morali da plate 460 maraka.

Poslednja dva meseca u BiH Opankovići su stanovali kod Jasminine majke, jer su, kako kaže Amir, zbog nemalih izdataka za lečenje deteta, ostali bez novca.

„Govorili su nam da nam je za eventualnu transplantaciju jetre u Turskoj potrebno 98.000 evra. Ja sam povremeno nešto radio na crno i bio sam prijavljen na biro za zapošljavanje. Video sam da je to neizvodljivo. Pozajmili smo pare za autobusku kartu i krenuli ka Nemačkoj. Došli smo u Dortmund, pa u Bilefeld, a onda su nas ovde rasporedili“, rezigniran je Amir.

U BiH nema leka, u Nemačkoj je u svakoj apoteci

„Lepše mi je ovde, ograđen žicom, nego u Sarajevu“, kaže Amir, obrazlažući tu svoju izjavu činjenicom da su, za samo dva sata provedena u bolnici, nemački lekari postavili pravu dijagnozu njihovom bolesnom detetu. Na istu tu dijagnozu u Sarajevu su morali da čekaju punih trinaest meseci.

„Gastroenterolog u Sarajevu hteo je da mu prepiše terapiju, ali se infektolog nije složio s tim, jer je terapija koja postoji u BiH predviđena za decu od osam godina. Međutim, ovde smo odmah, i to besplatno, dobili tu terapiju predviđenu za njegov uzrast. U BiH ne možete doći do tog leka, a možete da ga nađete u svakoj apoteci“, kaže Jasmina.

Iako uslovi u prihvatnom centru nisu baš najbolji, dodaje Amir, oni su, zahvaljujući svom angažmanu i poslovima koje rade u centru za simboličnu satnicu od 1,10 evra, uspeli da se izbore da dobiju sobu i da kupatilo dele sa samo još jednom porodicom.

„Ovde se prati koliko je ko vredan i angažovan i po tome se rangiraju oni koji tu borave. U centru su uglavnom Sirijci i Iračani. U poslednje vrijeme bilo je i nekoliko tuča, pa su trenutno pojačane bezbednosne kontrole. Ljudi koji ovde rade su profesionalni i dobri, a ima i dosta onih poreklom sa Balkana. Nas troje mesečno dobijemo 79,50 evra socijalne pomoći, a oboje radimo u centru i nedeljno uspevamo da zaradimo još po 20-30 evra“, ističe Opanković.

Ako ne ostanu u Nemačkoj, krenuće ka Skandinaviji

Članovi mlade sarajevske porodice su, kako sami kažu, na put ka Nemačkoj krenuli sa nadom da će njihov sin tu dobiti adekvatan medicinski tretman. To do sada nisu uspeli da ostvare. Naime, da bi Arman mogao da dobije pravo na stalni pristup lekaru, nakon čeg bi mogla da se odredi prava terapija i bolest stabilizuje, Opankovići moraju da budu raspoređeni u neki od azilantskih centara, jer je ovaj u Šepingenu predviđen samo za prihvat i privremeni boravak azilanata.

Međutim, pošto BiH spada u red sigurnih zemalja, njihove šanse da ostanu u Nemačkoj, kao i skoro svim azilantima iz BiH, veoma su male. U sličnim slučajevima, kako smo saznali u nezvaničnom razgovoru sa radnicom službe koja radi na registraciji izbeglica i azilanata, postoji mogućnost dobijanja takozvanog „malog azila“. Taj status može da se dobije samo u slučaju da u zemlji iz koje azilant dolazi nije moguće lečenje određene bolesti opasne po život. A to opet zavisi, kako nam je još rečeno, i od zdravstvenih institucija BiH, koje moraju da potvrde da se određena bolest ne može da se leči u Bosni i Hercegovini.

Ipak, Opankovići veruju da će njihov slučaj naići na razumevanje nemačkih vlasti i da će adekvatnim medicinskim pretragama uspeti da stabilizuju stanje svog sina. A ukoliko ne uspeju da ostanu u Nemačkoj, kažu da će, ponovo kao azilanti, spas potražiti u nekoj od skandinavskih zemalja.