Lekar šalje pacijenta onome ko plati

Nakon što je otkriveno da klinike nagrađuju nemačke lekare koji im šalju pacijente, u štampi su se pojavili različiti komentari. Tako Rajn cajtung (Koblenc/Majnc) smatra da je „tačno pred početak Kongresa lekara, udruženje zdravstvenih osiguranja „lansiralo studiju koja treba da nas navede na zaključak da su lekari korumpirani i da se rukovode više novcem nego dobrom pacijenata. To se uklapa u sliku lekara kao vlasnika skupih automobila i vila u Francuskoj. To su jevtine predrasude, a ne činjenice. Ovakva debata ni izdaleka ne može da doprinese menjanju zdravstvenog sistema u korist pacijenata. Ova studija je smišljena provokacija zdravstvenih osiguranja.“

Hanoverše algemajne cajtung (Hanover) je ubeđen da „oni koji svoje pacijente ne savetuju neutralno, već ih šalju određenim klinikama da bi izvukli ličnu korist, ne zaslužuju poverenje. Ugovori o saradnji između klinika, ustanova za rehabilitaciju i lekara – koje zapravo teba pozdraviti – mogli bi da dovedu do zanemarivanja interesa pacijenata u korist ekonomskih interesa. Ako nemačko zdravstvo želi da njegovom ugledu ne bude naneta šteta, moraće hitno da istraži i preispita – sebe.“

Donaukurir (Ingolštat) u korupciji u lekarskom svetu više ne vidi „utvaru“ koja preti, već „realnost koja je odavno prevazišla pesimistične prognoze. Razlog tome nije samo žeđ učesnika za profitom, već i nužda. Jer, među bolnicama vlada surova konkurencija. Mnoge manje bolnice se bore za golu egzistenciju. Zbog toga nije dovoljno samo da ministar zdravlja Danijel Bar traži dosledno gonjenje crnih ovaca. Trebalo bi dobro ispitati i strukturu finansiranja nemačkih bolnica. Da li tih bolnica ipak ima previše?“

Lajpciger folkscajtung (Lajpcig), slično kolegama iz Koblenca, sa podozrenjem gleda na studiju o korupciji u zdravstvu: „Naravno da udruženje zdravstvenih osiguranja nije slučajno objavio ovu studiju baš uoči kongresa lekara. To izaziva pažnju javnosti. Ali, činjenica je: onaj ko ide lekaru, traži savet i pomoć da bi se izborio sa bolom ili bolešću. On mora da se uzda u to da ga lekar šalje u onu ustanovu koja je najbolja za dati problem, a ne u onu koja najbolje podmićuje.“

Oduzeta sebi

Bez veze sa pomenutom studijom, u nadregionalnom dnevniku Frankfurter algemajne cajtung je o svom iskustvu sa nemačkim bolnicama objavila jedna od najpoznatijih nemačkih političkih novinarki i dugogodišnja voditeljka uglednog TV-magazina „Monitor“ – Sonja Sejmur Mikić. Zbog problema sa crevima, ona je prošle godine morala na hitnu operaciju, posle koje se situacija zakomplikovala. Njen boravak u bolnicama i dalji pregledi i intervencije trajali su od marta do avgusta. Taj period je obeležen velikom neizvesnošću oko prirode i toka bolesti i mogućih komplikacija, krizama, psihičkim slomovima, pogrešnim intervencijama i dijagnozama – ali pre svega i iznad svega potpuno neljudskim odnosom čitavog medicinskog aparata prema pacijentkinji, kao i nemarom, diletantizmom, arogancijom i nebrigom lekara. Smisao čitave priče otkriva se već u prve dve rečenice: „Crni trenutak – gomilaju se strah, muka od svega, nepoverenje. Bes na zdravstveni sistem koji mi jednostavno ne dopušta da ozdravim.“

U čitavoj priči je upadljivo neinteresovanje lekara za pacijenta. Lekare koji pregledaju pacijentkinju uopšte ne zanima šta ona ima da im kaže. Iako im ona donosi prethodne nalaze, iz kojih bi – kako se ona nadala – ponešto i moglo da se zaključi, očigledno je da oni te nalaze niti čitaju, niti ih oni interesuju. Svako odrađuje samo svoj deo posla, ne ustežući se da, sasvim nehajno i brutalno, iznese pretpostavke tipa: „možda je reč o kanceru“, ili „ako primetite neke tegobe sa leđima, odmah to prijavite – možda se radi o paralizi“. Srećom, „nije bila reč ni o jednom, ni o drugom“, ni o ostalim „mogućnostima“ na koje je upozoravana, onako usput, ničim utemeljeno i zapravo sasvim nepotrebno. Potpuno izmrcvarena pacijentkinja piše:

„Previše dijagnoza, terapija. Jednom ću odustati jer mi više ne pada na pamet nijedan argument protiv te odluke. Jednom ću protiv ovog sistema moći još samo da – plačem (…) dani i noći prolaze u uzimanju krvi, vizitama, gledanju televizije. Kada slučajno vidim neku od popularnih lekarskih serija, dođe mi da se ugušim od zdravog i sterilnog sveta o kome se tu laže. Lista zadataka jednog bolničkog lekara strogo je redukovana na postupak: dijagnoza-terapija. To je za mene metod pokušaja i pogrešaka, klasična dijagnostika isključivanja. Postupak zahtevan, skup, frustrirajući, žilav. Ljudi se svode na bolest i telesne deficite. Svaki lekar zna pomalo, svaki dodaje svoj papir u akta. ‘Pogled odozgo’ na individualnog, obolelog čoveka – uopšte nije predviđen.“

Povodom uvođenja u leđa cevčice sa sredstvom protiv bolova, Sonja Sejmur Mikić piše: „I ovaj put moram da potpišem da sam o svemu korektno obaveštena, da bolnica ni u kom slučaju nije odgovorna za komplikacije i da je svaki diletantski propust moja sopstvena greška – samo što je to malo finije formulisano.“ Ni ostali elementi priče ne pružaju lepu sliku bolnica. Nehigijena, nedostatak personala, nekompetentnost, neljubaznost, vidljivi su na svakom koraku. Naslov teksta: „Oduzeta sebi“. Važno je znati: autorka teksta ima privatno zdravstveno osiguranje koje sebi mogu da priušte samo dobrostojeći građani i koje znači posebne prednosti u bolničkom tretmanu.

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević