1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kulturi protesta potrebno "više Evrope"

Protest je u najširem smislu primedba. Ako je to javno organizovan protest, onda je reč o preteranoj primedbi, uglavnom protiv vlade, ekonomske politike, religijskog fundamentalizma ili postupka neke javne ličnosti.

Građani Srbije hoće više Evrope

Građani Srbije hoće "više Evrope"

Protest je, u najširem smislu, odlika demokratskog društva, uprkos nužnim kolateralnim žrtvama. Dok se na Zapadu odavno govori o "protestnoj kulturi" aktivnoj, ili, pak minuloj, na Balkanu je slika i prilika nešto drugačija. Kultura protesta kod Srba, uglavnom je uslovljena političkim prilikama.

Balkansko društvo je nestabilnije od starih zapadno-evropskih društava. Ono samo iskreno teži čistoj demokratiji, što, prema svim prilikama sudeći – još uvek nije. Protesti, odnosno uspesi revolucionarnih pokreta, zavise od socio-ekonomskih podloga jednog društva . Istoričar Čedomir Antić, uočava razliku između protestnog duha Zapada i ovog našeg, balkanskog – srpskog. Kaže da je u Srbiji u proteklih nekoliko godina bilo nekoliko vrsta protesta, prvenstveno političkih:

"Pre svega to je ono što se dešavalo devedesetih godina. To su bili veliki studentski protesti iz '96 i '97 godine, a pre toga građanske bune '91 i '92 godine, u izvesnoj meri i '99 godine. Taj narod je, zapravo, težio ka jednoj promeni, koja bi bila nešto više od kozmetičke, a nešto manje od revolucionarne. To se, u stvari, bunila građanska Srbija, Srbija gradova. Ta Srbija je bila većinska, ali nikako nije mogla da se ujedini. Država je imala tu nevolju da bude pred velikim nedoumicama. Ni jedna evropska država nije imala toliko političkih, nacionalnih i socijalnih nedoumica."

Socijalni protesti nemogući

Antić smatra da su socijalni protesti u Srbiji jednostavno – nemogući, jer se u takvim modernim protestima traži preraspodela kapitala. U Srbiji je građanin navikao na socijalnu državu koja je nastala na "hladnoratovskom raju", neprirodnom stanju u kojem je država napredovala zahvaljujući stranim kreditima:

"Mi danas imamo taj problem da naši radnici, kada se okupe, očekuju da država reši sve njihove probleme, pa između ostalog i onaj rizik u koji svi ulaze kada pokušavaju da završe neki posao. Država treba da bude tu da vam obezbedi uslove i naplati porez, a ne da ona organizuje posao i da vas plati bez obzira na to da li je posao uspeo ili ne."

Govoreći o protestnom duhu, na kojem je nastala demokratija, trebalo bi se osvrnuti, smatra Antić, i na to da je Evropa trenutno u sumraku demokratije – koja je ostala samo nadomak Balkana, prvih zemalja Trećeg sveta. Gnezdo revolucionarnosti se kod nas, na neki način, danas izmestilo u drugi, virtuelni prostor, ili u okvirima ekstremnog ponašanja.

"Danas puška više ne znači ništa. Građanin koji je naoružan u doba profesionalizacije vojske ne znači ništa, kao ni jedan intelektualac. Postoje tabloidi, žuta štampa i, naravno, većina građana je opijena time. Revolucionarnost danas nije više na ulicama, njeni protagonisti više nisu "milioni", već male i opskurne grupe ekstremista koje računaju da će njene žrtve jednog dana dovesti do pomeranja državnog "broda". To je jedan nesiguran pravac."

Sve uslovljava politika!

Protestni duh u Srbiji uslovljen je političkim prilikama. Jedan od poslednjih primera protesta koje su žestoko podelile javnost u Srbiji jesu Februarski protesti 2008. godine, kada je vlast, zapravo tim protestima, tražila legitimitet državne politike prema Kosovu – jednostavno organizujući ih. Antić to tumači ovako:

"U takvim uslovima, političarima je nemoguće da kažu narodu: Mi smo nemoćni. Oni, tada, svoju nemoć pretvaraju u opštu nemoć i organizuju velike demonstracije, na kojima opšta frutstracija kulminira. Nažalost, kada se skupi 700.000 ljudi, desi se napad na ambasade, pojedinci tragično izgube život. Demonstracije kod nas bile su prilično politički motivisane."

Zašto onda vlast prvo dopušta, a potom ignorište? Naš sociolog Stjepan Gredelj dodaje da vlast, u tom smislu, štiti samo svoj interes, ili, pak, nemoć:

"Pre svega, vlast manipuliše tom energijom koja je, inače, manje-više nekanalisana i usmerava je u sebi odgovarajućem pravcu."

Niko ne pokušava da "koriguje" vlast?

Drugim rečima, protestni duh u Srbiji ne ogleda se ni u nevladinom, niti u pravom sindikalnom pokretu. Sindikalci smatraju da je država obavezna da im zagarantuje radno mesto, samo zato što je u Ustavu zagarantovano pravo na rad. Ustav, međutim, definiše da niko ne može nekome da zabrani pravo na rad, objašnjava Antić.

"Kod nas svi pozivaju vlast na sporazum, a ne pokušavaju da koriguju vlast. Narod ne interesuje vlast."

Naše društvo je neintegrisano društvo, samim tim ne postoji zajednički "viši interes". U takvom društvu je nemoguće organizovati ozbiljne građanske proteste, kada narod ide linijom manjeg otpora i u kojem su, prema rečima Antića, uvek najpopularnije stranke trećeg reda. To je osobina neintegrisanog društva koje čine stari ljudi, čija je želja da se ne talasa:

"Jer oni bi hteli, što bi rekao jedan seljak, da ovi odu, a da oni ne dođu."

Kolektivna akcija nikada nije jednosmerna

Sociolog Stjepan Gredelj, u tom smislu, ne veruje u kolektivne protestne osobine, bez obzira da li je u pitanju otpor ili bunt. On smatra da je teško uopštavati pojam "protestnog duha" i dodeljivati takve kvalifikacije određenoj naciji u određenom istorijskom dobu. Kolektivna akcija nikada nije jednosmerna.

"Verujem da deset hiljada ljudi ima bar pet hiljada motiva. U krajnjoj meri, videli smo ono što se dešavalo u februaru prošle godine. To se pretvorilo u razbijanje grada i pljačke, što nema veze sa nezavisnošću Kosova. Kako može da se tumači motiv tog mladića koji je rešio da upadne u Američku ambasadu, gde je pod još nerazjašnjenim okolnostima preminuo, ili o dvema devojkama koje su se priključile celom protestu i ušle u prodavnicu kako bi ukrale patike. Očigledno je samo jedan od motiva bio – hajde da uđemo i da razbijemo što više možemo".

Protestna misao je različita od protestne akcije, posebno u neintegrisanom društvu. Reći "pogledaj dom svoj, anđele" upire prst u jednu stvarnost, a s druge strane, pogrešno protumačena u usmerenju - ostvaruje drugu: nejednako ponašanje sa neizvesnim krajem.

autor: Tanja Miščević

odg. urednik: N. Jakovljević

  • Datum 06.07.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Ihp6
  • Datum 06.07.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Ihp6