Kuda ide hrvatska demokratija?

Dojče vele: Zašto su hrvatski političari naizgled otporni na afere pa čak i optužnice, dok je u nekim drugim državama dovoljna sumnja pa da se političar povuče kako ne bi nanosio štetu opciji kojoj pripada?

Tonči Kursar: Hrvatska je negde u sredini po odlučnosti političara da se povuku u nekoj škakljivoj situaciji ili potencijalnom skandalu. Nismo najnapredniji u tom smislu jer liberalnu demokratiju nemamo ni 30 godina. No, treba videti kako su stvari funkcionisale 90-ih pa 2000-ih i danas. Možemo zapravo relativno lako da pokažemo da hrvatski političari nisu posebno otporni na afere. Svakako ne odmah, ali u određenom trenutku, zbog pritiska javnosti, odluče da se povuku uz različita objašnjena.

A kada je reč o konkretnoj situaciji Tomislava Karamarka u aferi „Konzultantica“?

HDZ-ov politički lider Karamarko okleva jer smatra da još uvek postoji politički prostor koji mu omogućava neki manevar, ali je, po svemu, blizu zida. U HDZ-u postoji uverenje da taj problem može da se amortizuje. Oni misle da ih je opozicija već dovoljno „odstrelila“ pa bi povlačenje Karamarka bio sunovrat njihovog projekta konačnog antikomunističkog preobražaja hrvatskog društva na koji čekaju od 1990. godine.

Hipotetički – kakav bi HDZ mogao da bude bez Karamarka?

Onako kako su sada postavljeni, HDZ i Karamarko odgovaraju političkom formatu te partije iz kasnih devedesetih godina. Utisak je da je trebalo drugačije da se ustroje kako bi odgovarali zahtevnijoj konzervativnoj javnosti. Delovi te scene koji i nisu baš bez uticaja sada ih otvoreno kritikuju jer smatraju da HDZ sa svojim politikama i isturenim kadrom nije „na visini zadatka“. Izražavaju nezadovoljstvo, ne samo zato što im opozicija „odstreljuje“ političke vođe, već pre svega zato što je ugrožen široko razglašeni antikomunistički projekat. Reč je o ukidanju „leve hegemonije“ koju je svekolika desnica, otkrivajući marksističkog teoretičara Gramšija, označila kao izvorište svih hrvatskih problema.

Postoje li snage unutar stranke koje to žele da promene?

One za sada nisu vidljive. HDZ je uvek postavljen tako da, dok je politički vođa u igri, nema znakova frakcija niti grupašenja. To ide indirektno i vidljivo je u javnosti na način da su, recimo, pre nedelju dana neki uticajni desni komentatori sugerisali da je potrebna promena. Sa sadašnjim rukovodstvom, stranka će ustrajati dok to bude politički moguće. U jednom ćemo trenutku videti da li je važnije aktuelno rukovodstvo ili spomenuti projekat preobražaja.

A komunisti? Gde su?

Organizovano ne postoje, osim nekih koji su na ivici i na izborima možda dobijaju 0,1 ili 0,2 odsto. Taj program antikomunizma realno bi trebalo da se zove antiliberalizam, odnosno pokušaj da se potisnu snage, razmišljanja ili narativi koji promovišu ideologiju permisivnog društva, sloboda i tako dalje. Misli se da bi se tako ojačale snage koje vole narative o autoritetu koji bi trebalo da nađemo u naciji, harizmatičnim narodnim junacima ili u biznisu koji bi konačno trebalo da nas oslobodi socijalističkog mentaliteta. Kod nas se radi o povratku autoriteta nacionalne zajednice koji, međutim, nije ugrožen komunizmom, već razvojem liberalnog društva. Ako kažete da se borite protiv liberalizma, dobar deo građana neće baš odmah razumeti o čemu se radi pa je politički efikasnije reći da se borite protiv komunizma. Komunista, realno, danas gotovo da i nema.

Poljuljana Vlada HDZ-a i Mosta formalno je reformska, ali slogan Mosta „Samo reforme“ koristi se danas isključivo sa ciničnim predznakom. Sve što smo videli jeste reformisanje penzionog i zdravstvenog osiguranja po „računovodstvenom metodu“.

Glavne stranke nisu htele reforme i odbacile su tu reč u predizbornoj kampanji. Most je odjednom na toj reči inicijalno dobio 19 mandata pa su, nakon što je postao pivotalna stranka, i ostale stranke krenule s reformskim narativom. Reforme su tek u pripremi i od jeseni će, ako će ova vlada tada postojati, biti puštene u javnost. Iako su proglašene svojevrsnim opštim dobrom, za njihovo sprovođenje nije lako dobiti širu podršku jer posebne grupacije u pluralnom društvu imaju svoje interese za koje smatraju da ih je legitimno braniti.

Penzioneri i radnici tvrde da je reč o njihovom konačnom slomu.

Reforme nisu bezazlene i kratkoročno pa i srednjoročno znače pogibelj za niže slojeve; radničku klasu i prekarijat, te vrlo verovatno i delove srednje klase koja ima veze s javnim sektorom. Ako pogledamo šta se događa u Portugaliji, Španiji i Grčkoj, onda nas čeka fiskalna konsolidacija i snižavanje troškova rada. Oni koji nisu „perspektivni“ biće prepušteni sami sebi. Mogu da emigriraju ili da se snalaze s onim što država može da im da, odnosno onim što nekako zarade. Oni koji bi trebalo da budu motor kakvog-takvog razvoja jesu pripadnici aspirantske klase, odnosno oni koji su u dvadesetim ili tridesetim godinama života, dinamičniji, preduzetniji i, recimo, oni koji gravitiraju IT sektoru i, uz sva njegova ograničenja, turizmu. Reforme će ići pod okriljem opšte racionalizacije i ideologije o uhlebima. Model je uvek isti. Kada se situacija socijalno radikalizuje, gotovo svi koji rade u javnom sektoru, tj. primaju novac iz budžeta, postaju teret i onda bi trebalo, da evociram pojam iz nekadašnje liberalne kritike socijalizma, primeniti diktaturu nad potrebama tog dela stanovništva. Zanimljivo je da je Hrvatska već jedna od okrutnijih država u smislu socijalnih transfera raznim grupama ugroženog stanovništva. Recimo, vrlo malo dajemo za socijalno održanje osoba koje su nezaposlene.

Gde je Tihomir Orešković u svemu tome? Prema njegovim istupima reklo bi se da želi da bude ministar finansija i privrede, a ne premijer.

On nije dobio mandat na izborima. Iznedren je kao neka vrsta tehnokratskog upravnika na tragu Marija Montija. Kao čovek iz međunarodnog biznisa s određenim referencama, u okviru modela koji su oprobani u sličnim zemljama, pokušaće da fiskalno konsoliduje Hrvatsku. To je jedan od prioriteta konzervativne vlade – redukovanje duga. Orešković zapravo deluje u uslovima koje bi marksista Gramši nazvao „organska kriza“, a to je teško breme. Premijer odbacuje ideologije i poziva na rad što odgovara ponašanju u takvoj krizi koju karakteriše nesklonost prema teoriji i svođenje svega na odnose ekonomske nužnosti. Nezavisno od toga šta premijer verovatno želi da menja hrvatsku stvarnost, nema autoritet jer nije kompletna politička specifičnost.

Stručna grupa za sprovođenje kurikularne reforme dala je ostavku. Šta se s njom dogodilo? Previše ili premalo ideologije?

Oni su vođeni ideologijom koja je danas common sense – idemo što bolje da pripremimo nove generacije za stvari koje su već ionako tu; na to da kapitalizam akcelerira. Tu nesporno ima ideologije, ali to danas ne propitujemo pa članovi stručne grupe sebe vide kao neke epistemokrate koji su navodno na nepolitičkom zadatku. Zapravo nisu, ali njih, sve u svemu, uglavnom ugrožava to što ih je izabrala bivša vlada, a političari iz vladajuće koalicije sumnjaju da se u svemu krije levo-liberalna ideologija. Nije stvar da HDZ ne želi tu reformu, već je u pitanju ideološki okvir koji će biti dominantan.

Izgleda da bi zastoj reforme mogao da izazove ozbiljne proteste. Koliko je Vlada imuna na njih?

S obzirom na turbulentno stanje među vladajućima, Vladi sigurno nije potreban neki narodni pokret i ljudi na ulicama. Ako dođe do zaoštravanja situacije, s obzirom na ulog koji je u igri – sprovođenje spomenutog političkog projekta – nisam siguran da desnica neće radikalizovati svoje civilno društvo. Da desnica reaguje i pomoću svojih manje-više civilnih snaga na terenu, odnosno na ulici, pokazala je kad je bila u opoziciji. Dakle, ako dalje bude mobilisao levi deo civilnog društva, mogle bi da se mobilišu i desna udruženja što će veoma zakomplikovati situaciju. To smo videli prošle godine.

Prošlog vikenda uspešno je okupljeno 7.000 građana u organizaciji neokonzervativnih političara i aktivista u takozvanom „Hodu za život“. Bio je to prvi korak u zabrani legalnih pobačaja. S obzirom na to da se velika većina građana izjašnjava kao katolici, a istovremeno je većina i za legalan pobačaj, mogu li te inicijative da se prebace iz deklarativnog u praktično?

Mislim da svoje akciju vode vrlo sistematski, planiraju i osluškuju javnost. Verovatno neće brzati. Sadašnja vlast je za ukidanje prava na abortus, ali ne želi jasno da se deklariše i prepušta to desnim inicijativama na terenu, a koje su uvek negde između konvencionalnog političkog i civilnog delovanja. U nekom trenutku, u zavisnosti od opšte situacije, te inicijative mogle bi da pokrenu i konkretne akcije. Uz pažljivu pripremu i pravi trenutak, ta akcija bi mogla da dâ ploda.

Konzervativci i desničari često se žale da u Hrvatskoj manjine ugrožavaju većinu. Da li je to moguće?

Većina se različito definiše. Uglavnom se tu radi o tome da Hrvati pate zato što ih gnjave Srbi, heteroseksualci pate jer ih ugrožava LGBT-populacija, katolici zato što ih ugrožavaju ateisti... Na konzervativnoj sceni 2000. godina uzima se kao početak te „patnje“ zbog kriterijuma koje je Hrvatska morala da zadovolji da bi pristupila EU. Problem te većine u Hrvatskoj je to što smo pristupili liberalno formatiranoj zajednici. Pristali smo da ćemo štiti manjine i to je činjenica. Oni koji sebe smatraju većinom nisu oduševljeni tim ugovorom sa EU. To vidimo u Poljskoj i Mađarskoj.

Zašto demokratiju grubo shvataju kao diktaturu većine?

Oni koji smatraju da bi demokratija trebalo da bude vladavina većine predstavljaju danas konzervativnu, uslovno rečeno, većinu koja time želi da se zaštiti od liberalizma koji nadire iz EU. U načelu, ako ste za liberalnu demokratiju, pristajete na vladavinu većine i punu afirmaciju manjine. Mi smo to potpisali i ta priča traje više od 15 godina. Ono što naša „većina“ želi jest da te manjine budu nevidljive: da Srbi budu Srbi u svom stanu, da homoseksualci mogu da budu homoseksualci u svoja četiri zida, a nikako u javnosti. Dakle, povlačenja manjina u neke džepove, tako to, u suštini, vidi novi nauk o nacionalnom identitetu. Konzervativna javnost želi samo da ih toleriše – možda mi se gadiš, ali, evo, podnosim te. A Evropska unija nam je poručila da oni moraju da budu jednako vidljivi kao i većina, da su njihove koncepcije života jednako dobre.

I gde je u svemu tome opozicija?

Postoji lijevo-liberalni civilni sektor koji nastupa prvi i bori se na dnevnoj bazi zato što je i prvi došao na red u desnom rekonfigurisanju političkog identiteta Hrvatske. Opozicione partije taktiziraju, jer zapravo ne žele opštu radikalizaciju. Glavna opoziciona stranka, SDP, možda misli da su za sada ovo političke čarke i da glavna bitka tek predstoji. A situacija je turbulentna i ne zna se u kojem će smeru ići. Neki konzervativni intelektualci predvidljivo tvrde da kriza nije rezultat nedostatka demokratije i fašističkih tendencija, već da je posledica viška demokratije. To je poznati argument. Iz klasičnih knjiga se iščitava da demokratija predstavlja neku vrstu ekscesne vladavine i da za rezultat ima uvođenje autoritarnih političkih formi.

Kuda onda ide hrvatska demokratija?

Nadam se da nećemo isprobati taj autoritarni model već da ćemo ostati u dosta dinamičnom, ponekad i neugodnom, suočavanju suprotstavljenih strana. Očekujem da ćemo biti svedoci da našu demokratiju nekako uravnotežuju njeni subjekti. Da će se, ako i postoji, kako konzervativci kažu, preterano nepoštovanje autoriteta, stvari donekle uravnotežiti, ali da to bude samo osnova novog, budućeg sporenja iz kojeg ćemo opet moći da nađemo kompromisni izlaz. Nadam se da ćemo ostati u takvoj vrsti demokratske dinamike i da nećemo tražiti rešenja koja bi u potpunosti izmenila strukturu naše političke vlasti.

Doktor Tonči Kursar je docent na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka