1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Kosovo ne zadovoljava kriterijume države?

I nemačka štampa se osvrće na početak rasprave u Međunarodnom sudu pravde u Hagu o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom i podseća na vrlo jasan stav vlade u Berlinu o tom pitanju.

Nezavisnost legitimna ili ne?

Nezavisnost legitimna ili ne?

„Srbija se u Hagu spori oko Kosova“; „Srbiju u Hagu očekuje duga pravna borba oko Kosova“; „Srbija prenosi spor oko Kosova u Međunarodni sud pravde“; „Srbija: Kosovo se oglušilo o međunarodni poredak“; „Nezavisnost Kosova pred sudom“ – tako glase tipični naslovi o početku usmene rasprave o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Opširno se time u tekstu pod naslovom „Strah od presedana“ bavi dnevnik Frankfurter algemajne cajtung.

Posle kratkog opisa svega što je prethodilo raspravi u Hagu, tekst nas uvodi i u problematiku u vezi sa Nemačkom koja je „čitav slučaj (...) shvatila vrlo ozbiljno i koja angažovanje Međunarodnog suda pravde ne smatra konstruktivnim, te se nada da će 15 haških sudija, među kojima je i Nemac Bruno Sima, proglasiti da je kosovsko samoproglašenje nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom.

Stručnjak za međunarodno pravo iz Potsdama, Andreas Cimerman, koji je već više puta istupao pred ovim sudom, u haškoj Palati mira govorio je u korist Srbije i napomenuo da je ovo slučaj od velike važnosti za sistem Ujedinjenih nacija. Cimerman je podsetio da je rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti na Kosovu uspostavljen međunarodni režim koji ne može jednostrano da se menja. On je rekao da je samo dan po usvajanju rezolucije Savet bezbednosti pomenuo mogućnost otcepljenja Istočnog Timora – ali ne i Kosova. Naprotiv: istaknut je teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije i nije bilo ni govora o nekakvom pravu na samoopredeljenje, ni na secesiju.

Slavlje na Kosovu, februar 2008.

Slavlje na Kosovu, februar 2008.

Takvo pravo inače i ne postoji, preneo je Andreas Cimerman. Osim toga, u merodavnoj rezoluciji 1244 ističe se da do svake promene može doći samo uz saglasnost svih učesnika. Doduše, posrednik UN Ahtisari i američki predsednik Buš jasno su stavili do znanja da nema puta kojim se može zaobići nezavisnost Kosova. Ali, samo Savet bezbednosti, koji je i postavio međunarodnu upravu na Kosovu, sme da menja situaciju. A za to u tom telu nema potrebne većine.

I britanski pravnik, Malkolm Šo, istakao je da ilegalno otcepljenje ne sme da se legalizuje naknadnim političkim izjavama. On je dodao da Kosovo ni ne zadovoljava kriterijume samostalne države, jer ono zbog prisustva hiljada vojnika međunarodne zajednice i uprave Ujedinjenih nacija niti ima efektivnu vladu, niti sposobnosti da uspostavlja spoljne odnose.

Nemačka vlada priznaje da Srbija ima dobre međunarodnopravne argumente, ali smatra da se zaobilazi činjenica da političko rešenje kakvo predviđa rezolucija Saveta bezbednosti – više nije moguće. Međunarodno pravo nije u suprotnosti sa samoproglašenjem nezavisnosti, stav je vlade u Berlinu (...) U stvarnosti, odluka Međunarodnog suda pravde neće promeniti ništa kada je reč o nezavisnosti Kosova, ali će ono uvek ostati presedan”, zaključak je teksta u Frankfurter algemajne cajtungu u kome se još podseća da se Rusija prilikom napada u Južnoj Osetiji takođe pozivala na humanitarnu intervenciju NATO na Kosovu.

“Kolike crkvene tornjeve dopušta Alah?“

Povodom referenduma i zabrane gradnje minareta u Švajcarskoj, te opšte zgroženosti stavom većine Švajcaraca, tabloid “Bild” prenosi stav Saveta islamskih zajednica u Hamburgu prema kome je reč o “nepoštovanju ustavnom zagarantovanih prava jedne verske manjine”, a citira i turskog premijera Erdogana i njegove reči o “rasističkom i fašističkom” ponašanju Švajcarske prema muslimanima.

“Bild”, međutim, postavlja i pitanje: “Kolike crkvene tornjeve dopušta Alah?“, i nastavlja: “Turska, Malezija, Iran, Jordan, Saudijska Arabija, Maroko – zemlje su koje su, svaka na svoj način, još miljama udaljene od verske tolerancije kakvu poznajemo u srednjoj Evropi. Minimalan je broj islamskih zemalja koje znaju za pravu versku toleranciju, citira Bild jednog bonskog profesora i sociologa religije.

Primer Turska: tamo zvanično vlada sloboda vere. Ali, u praksi, hrišćani su na Bosforu praćeni i proganjani, ima slučajeva u kojima im se čak preti smrću! 2007. godine, u gradu Malatiji mladi počinioci su ubili trojicu misionara koje su prethodno mučili, a 2006, kada je kulminirao spor oko karikatura o proroku Muhamedu objavljenih u Danskoj, ubijen je katolički sveštenik Andrea Santaro. Hrišćanske crkve u Turskoj ne smeju da kupuju kuće niti zemljišta, postojeće građevine se namerno prepuštaju propadanju pa, na primer, nemačka protestantska zajednica u Ankari svoja bogosluženja održava na zemljištu koje pripada nemačkoj ambasadi.

Primer Saudijska Arabija: tamo je dovoljno da hrišćanin sa sobom nosi krst ili bibliju, pa da bude otpremljen u zatvor, i to na nekoliko meseci. Hrišćanska molitva je zabranjena čak i u sopstvenom stanu! Jedan katolički gastarbajter sa Filipina završio je u zatvoru zato što mu je u džepu nađena fotografija na kojoj ima brojanicu sa krstom – to je zabranjeno...

Primer Iran: tamo vlada strogi šerijat. Onaj ko pređe u hrišćanstvo, ili propagira tu veru, može da računa samo sa smrtnom kaznom. Hrišćani se sastaju tajno, po podrumima, kao u starom Rimu. Najnoviji slučaj je Ehsan Fatahijan, 28-godišnjak iz severnog Irana. Revolucionarni sud ga je osudio na smrt jer se odmetnuo od Boga – mladić je, i pored protesta međunarodne zajednice, pre tri nedelje – obešen”.

priredio Saša Bojić

odg. urednik: N. Jakovljević

  • Datum 02.12.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KnQe
  • Datum 02.12.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KnQe