Kosmička muzika

Niz poznatih teoretičara muzike u svim kulturama tokom ljudske istorije - pogotovu posle grčkih filozofa Platona i Pitagore – podrazumevali su povezanost čoveka, njegove muzike i kosmosa. Govorilo se o „Harmoniji sfera“, a studiranje muzike bilo je ključno za shvatanje kosmosa. Isto tako verovalo se da se kosmički brojevi ogledaju u muzici. Tako, matematički zasnovane veze ili odnosi između tonova mogu se naći u mnogim kompozicijama iz vremena baroka. Najbolji primer je Bahova „Umetnost fuge“:

Pitagorejci su se bavili matematikom i u brojevima videli harmoniju. Smatrali su da kosmički brojevi i njihovi međusobni odnosi u vanzemaljskim sferama stvaraju zvuke - zato su govorili o zvezdanoj muzici u kosmosu.

Nikola Kopernik, poljsko-nemački otac heliocentrične slike sveta, verovao je da se putem muzike može doći do harmonije iz koje je nastao svet, jer zvuci koje čovek stvara muzikom, odslikavaju proporcije kretanja nebeskih tela.

„Harmonija sveta“

U sviti „Planete“ engleski kompozitor Gustav Holst još je 1916. godine muzikom opisao kretanje planeta Sunčevog sistema. Johanes Kepler - čovek koji je izumeo teleskop koji je po njemu dobio ime, pisao je:

„Ljudska duša je presrećna kada doživljava harmonične tonove, a loše raspoložena suočena sa neharmoničnim tonovima.“

Kepler je govorio o jednačini za harmoniju sveta. To je ujedno i naslov opere Paula Hindemita nastale u prvoj polovini dvadestog veka. „Harmonija sveta“ posvećena je Kepleru.

U drugoj polovini 20. veka i danas sve su ređi kompozitori koji svoja dela stavljaju u kontekst velikih kosmičkih zbivanja. Među njima su Oliver Mesian i Karlhajnc Štokhauzen.

Autor: David-Diter Šolc / Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković