1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Pojam i razvoj

Konvencija o budućnosti Evrope

Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina označio je kraj Hladnog rata. Mnoge bivše komunističke države Evrope opredelile su se za demokratske vrednosti i buduće članstvo u Evropskoj uniji.

Sporazum iz Nice potpisan 2001.

Sporazum iz Nice potpisan 2001.

To je nametnulo potrebu reformi ne samo u tim državama, već i u ustrojstvu same Unije. Institucije koje su do tada relativno dobro funkcionisale za šest, devet pa i dvanaest država (od 1995. petnaest država članica), trebalo je prilagoditi za prijem novih deset, a možda i više članica.

Rešenje problema trebalo je da donese Sporazum iz Amsterdama 1997. godine, koji je, ipak, ostavio dosta otvorenih pitanja („ostaci iz Amsterdama”). Njihovo rešavanje je odloženo do neke od narednih međuvladinih konferencija, pa je tako 2001. godine potpisan Ugovor iz Nice. Potpisivanjem ovog Ugovora, međutim, države članice nisu stavile tačku na rasprave o budućem funkcionisanju EU. Naprotiv, u deklaraciji koja je pripojena Ugovoru iz Nice države su pozvane na „produbljeniju i širu debatu... o budućnosti” Evropske unije. Decembra 2001. godine na samitu u Laekenu doneta je odluka o sazivanju Evropske konvencije o budućnosti Evrope.

Susret ministara zemalja EU, Nica, 2008.

Susret ministara zemalja EU, Nica, 2008.

Evropska konvencija o budućnosti Evrope

Konvencija predstavlja nov metod za izmenu osnivačkih ugovora koji je prvi put primenjen prilikom sastavljanja nacrta Povelje o fundamentalnim pravima 2000. godine. Sastav Konvencije o budućnosti Evrope bio je sledeći:

  • 15 predstavnika šefova država ili vlada država članica (iz svake države po jedan);
  • 13 predstavnika šefova država ili vlada država kandidata za članstvo (iz svake države po jedan);
  • 30 predstavnika nacionalnih parlamenata država članica (po dva iz svake države);
  • 26 predstavnika nacionalnih parlamenata država kandidata (po dva iz svake države);
  • 16 članova Evropskog parlamenta;
  • dva predstavnika Evropske komisije;

    Kao posmatrači na Konvenciji su učestvovali predstavnici Ekonomskog i socijalnog komiteta, Komiteta regiona i Evropski ombudsman.

    Kao rezultat rada Konvencije koja je počela sa radom u februaru 2002. godine u Briselu, proizašao je Nacrt ugovora o ustavu za Evropu. Nacrt je prezentovan šefovima vlada i država na samitu u Solunu u junu 2003. godine od strane predsedavajućeg Konvencije Valerija Žiskara D’Estena. Nacrt, u formi u kojoj je potpisan 29. oktobra 2004. godine u Rimu od strane šefova država, odnosno vlada, ratifikovalo je do sada osamnaest država članica, uključujući i nove članice Bugarsku i Rumuniju. Međutim, maja 2005. godine, građani Francuske i Holandije su na referendumu odbili da ratifikuju Ugovor o Ustavu.

    Ocene koje su se mogle čuti u medijima da je Evropska unija zbog toga u najvećoj krizi ikada, preterane su. Ovo, naime, nije prvi put da neka inicijativa za izmenu osnivačkih ugovora propadne, odnosno da ratifikacija bude odložena. Nemačka koja trenutno predsedava Evropskom unijom (do prve polovine 2007. godine) postavila je kao jedan od prioriteta obnovu procesa usvajanja Ustava koji će verovatno biti nešto izmenjen pre nego što se o njemu bude odlučivalo.

    Referendumi o izmenama osnivačkih ugovora EZ/EU

    Građani Irske su svojevremeno na referendumu odbili da ratifikuju Ugovor iz Nice, nakon čega je referendum ponovljen i drugi put bio uspešan. Takođe, Ugovor iz Mastrihta su na referendumu odbili građani Danske i tek je prihvaćen iz drugog pokušaja, dok je u Francuskoj ratifikovan uz minimalnu podršku građana.

  • Autor ISAC/dw
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/GBdv
  • Autor ISAC/dw
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/GBdv