Kome treba puška iz štampača?
3. avgust 2018.
Kako je oružje iz štampača dozvoljeno a potom zabranjeno?
Jedan sud u SAD je zabranio objavljivanje planova o proizvodnji vatrenog oružja iz 3-D štampača. Tako za sada neće biti moguće da se takvi planovi i nacrti kopiraju sa interneta. Ta mogućnost je postojala nakon dogovora vlade SAD sa firmom Difens distribjutid kojim je toj firmi dozvoljeno da objavi planove. Između tog dogovora i zabrane prošlo je samo nekoliko dana, ali je za to vreme već više od 5000 korisnika uspelo da sa interneta „skine" nacrte.
Zabrana je izrečena nakon velikog pritiska organizacija koje se bore protiv slobodne prodaje vatrenog oružja. Oružje iz 3-D štampača bi bilo nevidljivo za detektore metala, a ne bi moglo ni lako da mu se uđe u trag pošto nije industrijski proizvedeno pa nema serijske brojeve. Osnivač firme Difens distribjutid Kodi Vilson godinama se borio za svoju ideju da svaki građanin može da jednostavno odštampa sebi vatreno oružje.
Kako je Kodi Vilson obrazlagao svoj cilj?
On je od početka svog angažovanja zastupa o tvrdnjuu da je znanje o gradnji oružja deo slobode mišljenja i informisanja. To znanje, po njegovom mišljenju, država ne sme da sakrije od građana. Njegova vizija je društvo koje može da se brani od tutorstva državne sile. A jedan o pokazatelja tog tutorskog odnosa jeste – zabrana nošenja oružja. Vilson smatra da je idealno ono društvo koje ne dozvoljava da mu se to zabrani. U SAD je pravo na nošenje oružja građanima zagarantovano Ustavom.
Šta kažu zakoni?
U SAD svako može da kupi i nosi oružje. U različitim saveznim državama važe različita pravila o posedovanju oružja. U pravilu je zabranjeno skrivanje oružja koje se nosi. Ima saveznih država koje ograničavaju kapacitet magacina sa mecima. Važno je da samo centralni deo puške ili pištolja važi kao „vatreno oružje". To je unutrašnji okvir oružja u kojem se nalazi ležište za metak, i u kojem se inicira pucanj. Taj deo mora imati registarski broj. Tako istražitelji kasnije mogu da povežu čaure metaka sa samim oružjem i vlasnikom. Vilsonova ideja je bila da se štampa samo taj deo oružja.
Drugi delovi oružja, kao što su cev, magacin ili drška, nalaze se u slobodnoj prodaji i ne moraju da se registruju. U većini drugih zemalja je drukčije: najčešće svi delovi oružja važe kao oružje. Utoliko je debata koju je Vilson pokrenuo relevantna pre svega za SAD.
Koliko je pouzdano oružje proizvedeno u štampaču?
Kodi Vilson je proizveo pištolj koji funkcioniše. I to samo u modusu pojedinačne paljbe. Taj pištolj nije naročito precizan. Kada je u pitanju automatska puška, testovi su pokazali da ona funkcioniše, ali da pri jačem ili dužem opterećenju može da pukne. Plastika je zato daleko od idealnog materijala za proizvodnju oružja.
Šta je sa štampačima za metal?
Mnogo su skuplji. Najjevtiniji koštaju 125.000 dolara bez instalacije i materijala. Takve aprate mogu sebi da priušte samo specijalne radionice za obradu metala. Takvi štampači iz nižeg segmenta cena ne proizvode čvrste metalne veze, već samo vezuju i lepe metalnu prašinu koja se kasnije peče u specijalnim pećima. Tako je moguće praviti oružje, ali ono nije kvalitetno. Mnogo skuplji laserski štampači u kojima je primenjena metoda selektivnog laserskog topljenja (SLM) koštaju najmanje pola miliona evra. Oni koji imaju toliki novac ne spadaju baš u klijentelu koju zanima ilegalno oružje.
Zašto štampati? Zar ne postoje i drukčije metode?
Štampano oružje od plastike je nepouzdano i gotovo neupotrebljivo. Štampanje sa metalnim legurama je preskupo. Onaj ko hoće da se naoruža, ima boljih načina da to učini. U SAD – kao i drugim državama – postoji ogromna količina legalnog kao i ilegalnog oružja. Do oružja je još uvek mnogo lakše stići kontaktom sa trgovcem – legalnim ili ilegalnim.