Koliko referendumi doprinose demokratiji? | Evropa | DW | 18.05.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Koliko referendumi doprinose demokratiji?

U Švajcarskoj i ove nedjelje, 18. maja, građani izlaze na referendum kako bi odlučili o nizu pitanja. Da li je to "prava" demokratija? Stručnjaci nisu baš sigurni u to, ali takvo izjašnjavanje svakako ima prednosti.

Švajcarci na ovom referendumu odlučuju o inicijativi da se definiše minimalac od 22 franka (oko 13 evra) na sat, zatim o tome da li su švajcarskoj vojsci potrebni novi borbeni avioni, da li bi pedofilima trebalo zabraniti svaki rad s decom i o promenama temeljne zdravstvene nege. Povrh toga, neki kantoni su dodali i neke lokalne nedoumice u kojima građane pozivaju do doprinesu donošenju odluke.

Sve to izgleda kao pravi maraton u glasanju, ali je za Švajcarce to demokratska svakodnevnica. Barem četiri puta godišnje građani se pozivaju na referendume o pitanjima o kojima u drugim zemljama po pravilu odlučuju ili parlament ili samo vlada. Jer u Švajcarskoj u slučaju svih važnih pitanja građani uvek imaju poslednju reč, a ako prikupe određeni broj potpisa, mogu i sami da prisile vladu na promenu zakona, čak i Ustava.

Rezultati tih referenduma nisu uvek onakvi kakvima se možda nadaju političari. Čak i kod pitanja o minimalnim primanjima, stiče se utisak kako bi Švajcarci mogli da odbiju tu inicijativu.

Moj glas i moja odluka

Sarnen Schweiz Bürgerversammlung

Izlaznost uglavnom velika

Švajcarska je zapravo među retkim državama u svetu, u kojoj građani imaju tolika politička ovlašćenja, zato i ne čudi što se preko polovina referenduma, koji se održavaju u čitavom svetu, organizuju upravo u Švajcarskoj.

Ova alpska zemlja je zato mnogima "uzor demokracije", makar su neke odluke građana zaslužile kritiku iz čitavog sveta. Tako su 2009. građani ove zemlje odlučili da zabrane izgradnju džamija, a ove godine se i Evropska unija digla na noge, jer su Švajcarci odlučili da ograniče broj stranaca u njihovoj zemlji.

Za profesora javnog prava fakulteta u Oznabriku, Hermana Hojsnera takvi ishodi nisu u suprotnosti sa verovanjima da je Švajcarska u ovakvoj formi demokratsko izražavanja uzor. On se zalaže da se i u Nemačkoj uvede više elemenata neposredne demokratije, jer su prepreke za referendum u toj zemlji izuzetno visoke. Čak i kad bi se referendum o nekom pitanju održao, volja građana nije obavezujuća za vladu u Berlinu.

Na primer, odlučivanje o ograničavanju broja stranaca bi u Nemačkoj bilo nemoguće i iz drugih razloga: "Ovde se prvo mora proveriti, da li je neki zakon u skladu sa Ustavom i evropskim pravima. S obzirom da EU garantuje slobodno kretanje ljudi, zakon kao onaj u Švajcarskoj uopšte ne bi bio moguć", objašnjava ovaj nemački pravnik.

Romantični pojam demokratije?

Minarett / Schweiz / Volksabstimmung

Protiv izgradnje džamija

Ali da je takvo pravo građana da odlučuju o važnim pitanjima zaista čarobno sredstvo protiv uštogljenosti politike ili čak bolji vid demokratija"? Tobias Montag iz Fondacije Konrad Adenauer je sumnjičav: "To smatram nekom vrstom romantične predstave". Jer ovaj politolog nije uveren kako referendumi principijelno mogu da pomognu u rešavanju sukoba u društvu.

Zapravo, izražavanje volje građana ponekad tek izazivaju žestoke rasprave. Tako su građani Drezdena pozvani da odluče o izgradnji novog mosta i tek kad su se građani izjasnili za izgradnju, oglasila su se udruženja za očuvanje zaštite okoline. "U praksi se često događa da takve forme neposredne demokratije polariziraju građane i time nije baš učinjeno u korist demokratije", smatra Montag.

Štaviše, Nemačka ima i loših iskustava sa izražavanjem "volje" građana za vreme nacizma, jer upravo diktatori u slabim demokratijama često koriste referendume kako bi svojoj politici dali neku vrstu legitimiteta. Zato Montag smatra kako je ovde reč "o nekoj vrsti prividne demokratije" gde se i u demokratskim društvima otvara prostor populistima da na referendumu sprovedu neke svoje ideje.

Istina je negde u sredini

EU Berlaymont Gebäude

EU, Brisel

Montag ističe i problem koji se često pominje među stručnjacima kako referendum samo još više komplikuje političke odluke i odlaže sprovođenje važnih odredbi. Pravni stručnjak Hojsner se ne slaže potpuno sa tim mišljenjem: "Najvažnije kod neke političke odluke jeste da nije donesena brzo, nego da je dobra. Na kraju, zakoni se ne pišu samo da bi važili danas i sutra, nego da bi se uveo red na duže staze. Potrebno je vremena da se razmisli o nekim stvarima i da se ljudi uvedu u raspravu."

Da li neki referendum zaista predstavlja "volju svih građana", odnosno svih socijalnih grupacija? Ili i na referendum pre svega izlaze obrazovani građani koji prate politička zbivanja pa tako možda čak i povećavaju socijalne razlike?

Ako se referendumi u Švajcarskoj uzimaju pojedinačno, onda je to tačno, priznaje i Hojsner. U proseku, jedva oko 50 odsto građana uopšte izlazi na referendume. Ali ako se uzmu svi referendumi održani u mandatu jedne vlade, onda čak četiri od pet građana Švajcarske barem jednom izađe na referendum kako bi objavio svoje mišljenje. A to je, u poređenju sa učešćem na izborima u Nemačkoj, izlaznost o kojoj se može samo sanjati. "To znači, s obzirom na ono što je građanima zaista važno, u Švajcarskoj postoji veće učešće u političkim procesima, čak i među siromašnijim slojevima društva."

Lek protiv birokratije EU

Profesor prava je uveren kako bi i Evropska unija imala mnogo koristi, kada bi svoje građane pozivala na izražavanje mišljenja, posebno kako bi uklonio imidž anonimne birokratije u Briselu. U nekim pitanjima nisu važne nacionalne granice, kao na primer da li bi vodosnabdevanje trebalo da bude privatizovano.

Dobar je primer je sakupljanje potpisa za inicijativu "Voda je ljudsko pravo" koje je potpisalo 1,8 miliona građana širom EU. Ali većina političara Evropske unije protivi se uključivanju građana u proces odlučivanja. Iza toga verojatno stoji bojazan da bi "glasni građani Evropske unije" mogli da pomrse konce funkcionera EU.

Jer do sada se zaista pokazalo kako građani po pravilu žele nešto drugo nego njihovi "demokratski izabrani" zastupnici u parlamentu. Kad god su građani bili u poziciji da odlučuju o nekom evropskom projektu, odgovor je najčešće bio: "Ne!"