Koliko para - toliko mesa | Izbor iz štampe | DW | 10.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Koliko para - toliko mesa

Trebalo bi da se sasvim odreknemo mesa. Ali to je toliko nerealno, kao recimo odricanje od automobila, jedan je od komentara štampe na objavljeni Atlas mesa. Svet iz godine u godinu jede sve više mesa i sve više kolje.

Čovek u proseku godišnje pojede 43 kilograma mesa. Tako ispadne kada se u prosek ubace Afrikanci koji jedu 20 kilograma i recimo Nemci sa 60 kilograma godišnje. Podaci se odnose na 2011. godinu, a njihovog prikupljanja prihvatili su se nemačko Udruženje za zaštitu životne sredine i Fondacija „Hajnrih Bel“ (bliska stranci Zelenih). Čitav svet godišnje pojede 300 miliona tona mesa (riba i plodovi mora se ovde ne računaju), što znači da se zakolje preko 58 milijardi pilića, skoro tri milijarde pataka, 1,4 milijardi svinja, oko 650 miliona ćuraka i isto toliko gusaka, preko 500 miliona ovaca i nešto manje koza, i oko 300 miliona krava i bikova. Najviše kolju u Kini, u svim kategorijama. Trenutno se 70 odsto poljoprivrednih površina iscrpljuje kako bi se hranile životinje. Autori Atlasa hrane tvrde da će do 2050. potrošnja mesa porasti do pola milijarde tona godišnje.

„Reci mi koliko mesa jedeš i reći ću ti koliko si bogat“, piše u komentaru Mitelbajeriše cajtunga. „Prosečni Nemac jede više od kilogram mesa nedeljno, dakle par kobasica dnevno. (…) Ne može ishrana prosvećenog čoveka biti isključivo privatna stvar – jer ogromne površine zemljišta se svakodnevno žrtvuju za proizvodnju životinjske hrane, polovina izduvnih gasova potiče iz proizvodnje mesa i životinjskih proizvoda. Zdrava ishrana znači i zaštitu klime“, piše bavarski list.

WAZ primećuje da su klanice postale ogromne fabrike u kojima se „racionalno ubija“ i u kojima radnici imaju očajne uslove i dampingovane plate. „Hormonima i antibioticima prave se turbo-prasići, jeftino meso puno hemije. Moj kobasica i šunka u sendviču su samo moja stvar – tako argumentuju mnogi potrošači. To je zabluda. Potrošnja mesa dotiče sve. Upotreba antibiotika izaziva rezistenciju i kod ljudi. Za proizvodnju jednog kila govedine potroši se 15.000 litara pijaće vode, dok kilogram pšenice ‘košta' samo 1.300 litara.“

U tekstu pod naslovom „Mi smo svinje“, Lauzicer rundšau piše da je potrošnja mesa postala statusni simbol i znak industrijalizacije. „Najgori od svega je način na koji se životinje gaje, masovno drže na farmama i kolju. Čovek treba da se stidi jer tako postupa sa drugim stvorenjima. Nemilosrdno, nepromišljeno, bez oklevanja.“ Upravo je odnos prema životinjama, kao i loš kvalitet mesa na našem stolu u drugom planu, smatraju u Vestfalen blatu. „Stvar je prosta – kada bi potrošači dobijali potpune informacije o mesu koje jedu, sami bi dali prednost kvalitetu u odnosu na kvantitet.“ Rojtlinger general ancajger takođe piše da su podrobnije informacije o mesu neophodne jer se „potrošačke navike građana u jednom demokratskom društvu ne mogu menjati na silu, zakonima“.

Menjanje navika je teško, pogotovo onda kada su nam te navike ukusne. Tako je neslavno propala ideja nemačkih Zelenih koji su u izbornoj kampanji predlagali obavezan „vegi-dan“ – jedan dan u sedmici kada bi u svim javnim kuhinjama, menzama i restoranima bila služena isključivo vegetarijanska hrana. „Vegetarijance ne bi trebalo odmah porediti sa Hitlerom. Doduše, iskušenje je veliko jer se oni često agresivno predstavljaju kao bolji ljudi, a odricanje od mesa ne znači automatski da je neko bolji čovek“, piše Vestfalenpost. „Trebalo bi da se sasvim odreknemo mesa. Ali to je toliko nerealno, kao recimo odricanje od automobila. Meso nije potrebno u ishrani, kažu naučnici. Možda i nije, ali se tu previđa i kulturna simbolika nedeljnog pečenja ili muškaraca koji piju pivo okupljeni oko roštilja. Svoje navike nećemo odbaciti tako lako, to je moguće tek na duge staze. Bogati i dobro obrazovani građani zapadne Evrope već sada jedu manje mesa. Puše manje. Češće lete avionom nego što voze. Dobro i zlo nisu crno i belo. Ne treba nam obavezan vegetarijanski dan. Ali nam trebaju jači angažman za zaštitu životinja i kreativne ideje za život sa malo mesa.“

Treba primetiti da nemačka štampa piše o „prosvećenom“ svetu, „zapadnim Evropljanima“ i naravno najviše o Nemcima. Ipak, čak i da ceo taj „prosvećeni“ Zapad sutra prestane da jede meso, teško da će se išta promeniti, primećuje Tagesšpigel. „Da sutra svaki građanin Nemačke postane veganac, to ništa neće promeniti u aktuelnoj bedi jer milijarde Kineza i Afrikanaca žele da što pre jedu onoliko mesa koliko mi danas jedemo. Kako da ljude tamo poučite, ubedite ili da im nešto zabranite? Zapad nema ni način, a ni pravo da docira zemljama u razvoju – jer je upravo taj Zapad do sada arogantno nastupao na konferencijama o klimi kada su u pitanju posledice koje pogađaju upravo zemlje u razvoju.“

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednica: Dijana Roščić