Koliko je islam deo Srbije
26. mart 2018.
Adel Toković stomatolog je iz Sjenice koji je na stažiranju u Nišu. Svakog petka dolazi u nišku džamiju da se moli. Kaže da mu je veoma važno što ima tu mogućnost. Na pitanje da li ima problema zbog toga što je druge vere Adel kaže:
“Desi se nekad da ima predrasuda, ali to je zato što se ljudi ne poznaju. Poenta je da se ljudi upoznaju i onda se uvek uvidi da među nama i nema nekih razlika. Kad sam došao na studije u Niš, bilo je situacija gde mi ljudi kažu - ja sam mislio nešto drugo, ali ti si normalan kao i mi. Upoznavanjem se to sve reši”, kaže Adel i dodaje: “Pošto sam ja iz Sjenice, a tamo je obrnuto - većinsko stanovništvo je muslimansko, moje prve komšije su pravoslavci, pa opet nema nikakvih problema”, priča Adel Toković.
Policija čuva džamiju
Islam agina džamija, jedina je u Nišu u kojoj se mole vernici muslimanske veroispovesti. Bila je zapaljena 2004. godine kada su se demonstranti “svetili” za paljenje manastira na Kosovu. Džamija je potom u potpunosti obnovljena i od 2013. godine opet prima vernike koji svakog petka u nju dolaze nekoliko puta dnevno.
Niš i okolina nisu karakteristični po velikom broju muslimanskog življa, i prema podacima u nišavskom okrugu ima nešto više od 2.500 hiljade muslimana.
“Što Roma, što Goranaca, što Bošnjaka, Albanaca”, kaže predsednik islamske zajednice u Nišu hadži Ragip. “Nikad nismo imali problema ovde, jedino pamtimo to paljenje džamije 2004. godine koje je bilo i u Nišu, i u Beogradu, Šapcu i u drugim mestima Srbije. Od tada nikad više nikakav problem nije nastao. I policija danonoćno čuva džamiju, ali stvarno nije bilo nikakvih problematičnih situacija.
Na molitvi u džamiji reporterka DW zatekla je 70ak ljudi - muškarci su u prizemlju džamije, a žene sa ćerkama na spratu – sve sa šamijama. Molitva je pola na bosanskom, pola na arapskom jeziku.
Nekada je ovde bilo 11 džamija
Hadži Ragip kaže da za sada ta mala džamija u centru Niša zadovoljava potrebe vernika, ali da imaju prava da traže da im se vrate i džamije koje su ranije postojale u Nišu, a prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika, bilo ih je čak 11 još iz perioda Otomanskog carstva. Kako se muslimansko stanovništvo povlačilo sa tih prostora, tako se smanjivao i broj džamija.
“Možda ćemo podneti zahtev da nam se vrati džamija koja je u Tvrđavi, a postoji i plan da se na mestu stare džamije u blizini Tvrđave koja se sama od sebe srušila izgradi nova džamija, i stan imamu, a da tu budu i učinioce za decu koja bi učila o islamu. Mi imamo donatora iz Turske za to, a na sastanku sa muftijom i gradonačelnikom nam je obećano da ćemo dobiti papire za izgradnju”, kaže predsdnik islamske zajednice u Nišu. Osim što policija čuva džamiju dan i noć, druge pomoći od lokalne samouprave nema kaže Hadži Ragip, pa i platu za imama prikupljaju iz donacija vernika, mada bi trebalo da je prima iz centrale Islamske zajednice koja je u Beogradu.
Imam Irfan Rekaj je već dve godine u službi u Nišu. Rodom je iz Uroševca na Kosovu, a školovao se delom u Novom Pazaru, delom u Beogradu. Kaže da je istina da islamska zajednica nema nikakvih problema među većinskim stanovništvom, ali da nema ni mnogo razumevanja.
“Kad sam imao sastanak sa gradonačelnikom i načelnikom za bezbednost, tražio sam im da se čuje molitva napolju, odnosno da se čuje poziv u džamiju, oni su mi rekli da to nije bezbedno. Onda ja ne vidim da mi imamo tu neku bezbednost. Poziv za molitvu je naša obaveza, a oni nam kažu da to nije sigurno. Ne verujem da je to lepo. Ako mi imamo ista prava u Srbiji i ako je Srbija naša takoreći majka, a ne maćeha, onda moramo da imamo ista prava, jel tako?”, kaže efendija Rekaj.
Mujezin i crkvena zvona
“Kad pogledate, u Novom Pazaru ima crkvi, pa im niko ne brani da se crkvena zvona čuju ujutru, u podne, i uveče, a ovde suprotno”, dodaje on. Na pitanje da li se u Beogradu i drugim gradovima čuje poziv iz džamije, efendija odgovara da se poziv na molitvu čuje u dvorištu džamije, ali bi da bilo lepo da se čuje i u gradu.
“Kad sam bio imam u Smederevu, nudili su mi obezbeđenje jer se poziv iz džamije čuo napolju. Nekoliko puta su mi nudili, a na kraju su mi rekli “ako vam se nešto desi, nemojte se žaliti nama”. A zašto bih ja imao obezbeđenje ako je moja kuća ovde, odnosno moja Srbija, ja tu živim i treba da budem bezbedan kao svaki građanin. Ja ovde upravo ljude pozivam da ne mrze nikoga koje god da je nacionalnosti”, kaže Irfan Rekaj i komentariše slučaj pretučenog imama iz Novog Pazara kao sramno dešavanje jer “čovek čoveku to ne bi smeo da uradi”.
Međutim, i nacionalnost muslimana u Srbiji je diskutabilna jer ima onih koji se osećaju Srbima ali islamske veroispovesti. Podela islamske zajednice na dve – Islamsku zajednicu Srbije koja je tradicionalno vezana za Srbiju i Islamsku zajednicu u Srbiji koja je više bliska Bosni – je jedan od glavnih problema islamske zajednice na ovim prostorima, kaže sociolog religije Dragan Todorović.
Ideologija ili vera?
„Potrebna je jedna ozbiljna rasprava o tome koliko je islam u Srbiji etničko i konfensionalno pitanje, a koliko je zapravo ideologija i vera u punom smislu reči. Lično smatram da jedan od najvećih problema sa kojim se srpski narod kroz istoriju susretao jeste problem identifikacije etnosa i vere. Ja mislim da je zapravo Srbija u divnoj prilici da pokaže u praksi kako islam ne mora da bude identifikacija isključivo sa etnosom“, objašnjava Todorović i dodaje:
„Ovaj prostor ovde koji zaista nije čvrsto ideološki obeležen je lakmus papir za pokazivanje koliko islam u Srbiji insistira da bude strogo ideološka forma kao što je u Bosni i u nekim tradicionalnim islamskim državama, a koliko je divna prilika da pokaže da je saživot moguć, kako perspektiva nije zasnovana na Semjuelu Hantigtonu i sukobu civilizacija nego potpuno obrnuto – na prilici da narodi, vere i religije na ovim prostorima zajednički sarađuju“, smatra Todorović“
Kako on kao sociolog religije vidi odnose među narodom različih vera, Todorović kaže da je ovaj prostor tradicionalno miroljubiv i da sve što se i dešavalo na ovoj relaciji je na nivou incidenta, tj. kao reakcija na neki radikalizam.
Ovo nije plodno tlo za radikalizam
„U principu sam islam na ovim prostorima nije plodno tle da rađa tu vrstu zagovornika radikalizma. Naravno da ima pojedinačnih slučajeva, ali to se u svakodnevnom životu ne dešava. Mislim da svi oni koji ne pripadaju radikalnom islamu u Srbiji nisu imali problema sa većinskim stanovništvom, niti većinsko stanovništvo sa onima islamske vere. I to paljenje džamije iz 2004. godine bio je odgovor na paljenje manastira na Kosovu. Izuzmemo li te povode, u svakodnevnom životu mislim da su odnosi na relaciji većinskog srpskog pravoslavnog i manjinskog stanovništva islamske veroispovesti vrlo korektni“.
I Adel Toković s početka priče potvrđuje da se njegov život u Nišu ne razlikuje mnogo od života u Sjenici gde je takođe većinsko stanovništvo muslimansko. Jedina razlika je kako kaže to što u niškim mesarama ima svinjskog mesa.