Kolika je moć predsednika SAD?

Američki predsednik se bira na četiri godine, ali najkasnije kraj dolazi nakon dva mandata. On je šef države i vlade, dakle diriguje državnim aparatom. Njegov zadatak je da sprovodi zakone koje je izglasao Kongres. Oko četiri miliona ljudi radi za izvršnu vlast. Predsednik kao najviši diplomata može da prima ambasadore i time priznaje države.

Tri stuba vlasti imaju pravo da utiču jedan na drugog i time međusobno mogu da ograničavaju vlast. Predsednik ima pravo da pomiluje ljude i imenuje sudije – ali samo uz saglasnost Senata. Predsednik imenuje i svoje ministre i ambasadore – ukoliko to Senat odobri. To je jedno od sredstava za kontrolu izvršne vlasti.

Predsednik mora da informiše Kongres o stanju u zemlji – to radi u svom „govoru o stanju nacije“. On Kongresu doduše ne može da predlaže zakone, ali u govoru može da izloži svoje teme. Time je u stanju da Kongres javno stavi pod pritisak. Više od toga ne.

Ukoliko predsednik Kongresu jedan zakonski predlog vrati bez potpisa, time ulaže svoj veto. Taj veto Kongres može da stavi van snage samo ako ima dvotrećinsku većinu u oba doma. Prema podacima Senata, u istoriji SAD je od 1.500 veta bilo nadglasano tek 111, dakle nešto više od sedam procenata.

Ustav i presude Vrhovnog suda ne govore jasno kolika je moć predsednika. Jedan trik omogućava drugi tip veta, „džepni veto“. Pod određenim uslovima predsednik može jedan zakonski predlog „da strpa u torbu“, time je on nevažeći. Kongres taj veto ne može da nadglasa. Taj trik je iskorišćen više od hiljadu puta.

Predsednik može da naloži članovima vlade kako da izvršavaju svoje obaveze. Te preporuke, takozvani „nalozi za izvršenje“, imaju snagu zakona. Niko ne mora da ih odobri. Ipak, predsednik ne može da radi sve šta hoće. Sudovi mogu da ukinu naloge ili Kongres može da usvoji zakon koji se tome protivi. A naredni predsednik opet može da ih ukine.

Predsednik može da sklapa ugovore sa drugim vladama, koje onda Senat mora da odobri sa dvotrećinskom većinom. Da bi to zaobišli, predsednici umesto ugovora koriste „izvršne sporazume“ (Executive Agreements), dogovore koje su postigle vlade, koje Kongres ne mora da odobri. Oni važe sve dok Kongres ne uloži prigovor ili usvoji zakon koji te sporazume poništava.

Predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga SAD, ali rat objavljuje Kongres. Nejasno ostaje, u kojoj meri predsednik može bez saglasnosti da pošalje vojsku u neki oružani sukob. Za Kongres je ulaskom u Vijetnamski rat prekoračena crvena linija, te je pokrenut zakonski postupak. Dakle predsednik ima nadležnosti sve dok Kongres ne reaguje.

Ukoliko predsednik zloupotrebi svoju funkciju i prekrši zakon, Predstavnički dom može da pokrene postupak njegovog razvlašćenja. Do sada je to učinjeno dva puta- bez uspeha. Postoji međutim jedan mnogo moćniji instrument da se zaustavi predsednička samovolja: Kongres je nadležan za zakon o budžetu. On odobrava budžet i predsedniku jednostavno može da zavrne finansijsku slavinu.