„Sada mi javlja drugarica, kojoj muž radi u vodovodu..." Ova objava na društvenim mrežama je pre neki dan izazvala pravu paniku u Beogradu, a potom i potrebu da ukupna gradska vlast, predvođena zamenikom gradonačelnika Goranom Vesićem, izađe pred kamere i da demantuje glasinu kako iz slavina stiže voda zagađena metanom. Gradski funkcioneri su javno popili po čašu česmovače. Prethodno su tražili krivično gonjenje onih koji šire lažne vesti.
Izgleda da policija ne sedi skrštenih ruku. Nekoliko osoba je već uhapšeno. Jedna od njih radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kao u holivudskim filmovima kada se ispostavi da glavni piroman radi kao vatrogasac.
I eto nas opet kod prokletstva digitalne ere. Neko utipka u svoj pametni telefon da je čuo kako ima metana u vodi. I tako postroji dogradonačelnika i njegovu bulumentu da objasne kako se metan ne zadržava i slabo rastvara u vodi, te da su svakodnevne kontrole potpuno pouzdane.
Ovaj slučaj je samo poziv da opet razmislimo o „alternativnim faktima". Oni su možda korisni raznim političkim pokretima i rubnim grupama za militantnu demontažu zvaničnih istina, ali su pogubni ako na internetu želite da saznate, šta je, recimo, zaista zdravo za vaše dete. Ukratko, alternativne istine koje su se ranije zvale glasine, opanjkavanja, laži ili propaganda, imaju jedino subverzivnu funkciju. One su uglavnom otrovne pošto razaraju poverenje kao osnov ljudske komunikacije.
Od metana do manijaka
Takve „istine“ vas uče tome da više ne verujete ni u ono što znate da je istina. Broj klikova i lajkova nadomešta neposredni iskustveni pristup svetu. Mi nismo bića već profili preko kojih najgori od nas viralno šire najgore modele ponašanja.
I u mom neposrednom okruženju se ženski deo tima sa strepnjom spotakao o „vest" jednog tabloidnog portala. Navodno, manijak na Košutnjaku i u Zvezdarskoj šumi noću postavlja poveću granu na kolovoz. Pa kada naiđe žena za volanom ona izađe iz kola da skloni granu, a on se uvuče na zadnje sedište – sa uzicom za davljenje. Policija je bila prisiljena da se obrati građanstvu demantujući postojanje takvih krivičnih dela: „Molimo sve medije da pre objavljivanja ovakvih vesti sa Ministarstvom unutrašnjih poslova provere njihovu istinitost, kako se širenjem neproverenih i netačnih informacija ne bi uzemiravala javnost“.
Skoro je tragikomično da policija moli novinare da svoj posao obavljaju novinarski. Izgleda da ne postoje ni metan u vodi ni manijak na Košutnjaku. Oni su po svemu sudeći neslane šale koje od milja zovemo urbane legende. Ali strah koji izazivaju ovakve razbibrige moralno sumnjivih ljudi jeste realan.
Minhauzen onlajn
Kakav je psihološki profil naših sugrađana koji žele da nas namagarče i uplaše? Može se samo nagađati da se radi o nekoj vrsti nedostatka koji se kompenzuje izmišljanjem. Recimo, postoje ljudi koji su možda čuli za reč odgovornost, ali nikada nisu iznašli čemu ona služi. Budimo iskreni. Baron Minhauzen ponekad traži svoju šansu u svakome od nas. Samo što neki puštaju da se taj infantilni poriv za preuveličavanjem, laganjem i izmišljanjem pretvori u karakternu crtu.
Bez obzira da li se radi o matorim mizantropima, mrzovoljnim činovnicima, logorejičnim neostvarenim komšinicama ili bubuljičavim tinejdžerima, proizvođači glupih glasina se napokon mogu osetiti moćnim, jer oni nisu ljudska bića već lažni profili. Pa što više ljudi „popuši foru“ to je veći njihov tijumf.
Džungla interneta im je idealan zaklon, anonimno stanište za kukavice koje konačno mogu da uplaše veliki broj ljudi. Dobro, u toj džungli ima raznih lažova, stasitih Kazanova sa metar i žilet u stvarnom životu ili seksi zavodnica koje su sliku pozajmile sa neke platforme u Australiji. Postoje i čitave fabrike organizovane laži, čete botova. Ali da ne širim temu. Nas interesuju za laž talentovani amateri koji uspešno postrojavaju čitave velegradske uprave.
Važno je da oni kao nemoćna ljudska bića imaju svog moćnog Avatara, koji u njihovo ime penetrira iz virtuelnog u stvarni svet, sejući strah lažima i izmišljotinama.
Kako suzbiti njihovu moć?
U siromašnim društvima je mehur od sapunice koji izrasta iz pametnih telefona i računara mnogo atraktivniji vid stvarnosti od svakodnevne borbe za opstanak. Bogatija društva nisu manje sklona uživanju u lažnom sjaju, ali u njima je alternativna ponuda koja postoji u stvarnom svetu ozbiljna konkurencija virtuelnim šljokicama. Veći standard znači potencijalno manju sklonost potpunog predavanja virtuelnoj mahali.
Drugo, digitalno opismenjavanje mora postati nacionalni prioritet svakog društva kojem je stalo do održivosti. Pedagoški koncept kritičkog odnosa prema virtuelnoj ponudi koji uključuje sigurnu tehničku ali i etičku navigaciju kroz beskrajne sinapse svetske mreže, može našu decu i unuke učiniti jačim i otpornijim na laž i strah nego što smo mi.
Treće, ozbiljni mediji koji bi predstavljali virtuelne orijentacione tačke u moru poluistina i glasina, mogu doprineti proverljivosti činjenica. A to je herkulovski posao. Naravno, u zemljama u kojima se mediji zloupotrebljavaju kao promotivne platforme vlasti i u kojima oglasnim volumenom ucenjujete urednike i vlasnike, a radnim mestom ljude iz javnog servisa, stranice na internetu i virtuelne podružnice ovakvih medija po društvenim mrežama, često se ne razlikuju od avatarskog Minhauzena koji može da tvrdi građani piju metan u vodi.
Što su mediji odgovorniji i slobodniji, sudstvo nezavisnije, a škole kompetentnije u pripremi dece za ulazak u virtuelnu džunglu, to su veće šanse da se nadvlada strah od neproverenih objava i da nam makar potomci budu slobodni, prosvećeni građani čak i u okruženju preplavljenom trešom i lažima.