1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ko normira „normalno“?

Šta znači biti „nenormalan“? Šta je uopšte „normalno“? Da li je naše „normalno“ uobičajeno i razumljivo i drugima? Jer, poznato je da razne kulture i razna vremena nose i različite „normalnosti“.

Italijani normirali picu: Ne sme biti prečnika većeg od 35 cm, a u sredini ne sme biti tanja od 2,5 mm.

Italijani normirali picu: Ne sme biti prečnika većeg od 35 cm, a u sredini ne sme biti tanja od 2,5 mm.

Reč „normalno“ izvodi se iz pojma „norma“. Za norme je u Nemačkoj zadužen posebni institut koji se tako i zove – Institut za normiranje, skraćeno DIN – za koji rade hiljade stručnjaka. Njima treba da zahvalimo što papir može da uđe u odgovarajuću pregradu štampača, da ljudi u prodavnicama mogu da kupe adekvatne sijalice za svoje lampe i da utikače mogu da utaknu u utičnice.

Na internet stranici tog instituta stoji: „Norme podstiču svetsku trgovinu i služe racionalizaciji, poboljšanju kvalitete, zaštiti društva, kao i bezbednosti i sporazumevanju. Norme znače veliku privrednu korist koja Njemačkoj donosi 16 milijardi evra godišnje.“ Sve to zvuči logično i praktično. Ali što je s predstavama normalnog u našoj glavi? Za to instituti ove vrste nisu nadležni niti nam mogu pomoći.

Do juče simbol emancipacije, danas razlog za izopštenje

Praktična norma: U celom svetu francuski ključ i zavrtnji imaju standardne veličine

Praktična norma: U celom svetu francuski ključ i zavrtnji imaju standardne veličine

U antičko doba je tako, na primer, bilo normalno držati robove, u Srednjem veku umirati s 30 godina, a u 15. stoleću smatrati Zemlju ravnom pločom. Ali i danas se radikalno menjaju predstave normalnog, upućuje Doris Luke, profesorka sociologije na Univerzitetu u Bonu: „Jedan od primera za to je da su ljudi od 80-tih godina, prvo u univerzitetskim gradovima, a posle i na selu, počeli da žive zajedno bez venčanog lista.“

Drugim rečima, postalo je „normalno“ ne ženiti se, tako da se sada oni koji odluče pred matičara moraju „opravdavati“, odnosno odgovarati na pitanja: „Zašto se uopšte žene?“ Slično je i s planiranjem potomstva. Pre je bilo najnormalnije da bračni parovi imaju decu, danas su suočeni s pitanjem: „Kako možeš u ovakvom svetu i ovakvim vremenima još da praviš decu!?“

Profesorka Luke navodi još jedan primer: pušenje. „Pre je ono bilo znak emancipacije žena koje su demonstrativno pušile na ulici. Danas svi na recimo železničkim stanicama moraju da stoje u posebno označenim zonama, ako žele da puše. To vrlo jasno pokazuje kako se norme ponašanja radikalno menjaju“, kaže ona.

Uvek postoji alternativa

„Normalno“ je karakteristika puna oprečnosti. Neko ko u pozitivnom smislu nije „normalan“, smatra se drukčijim, dakle, originalnim, kreativnim, hrabrim, ekscentričnim. Ta ista osobina u nekom drugom okruženju smatra se nepodobnom i nepoželjnom. Kršenja normi koje vrede u određenom okruženju mogu naići na još puno oštrije osude kao na primer: perverzno, kriminalno, bolesno, deformisano. Tako se u razumljivo samo po sebi meša nečija predstava o ispravnom.

Ali bez predstave o tome šta je „normalno“, mi u svakodnevici uopšte ne bismo mogli da funkcionišemo, tvrdi Doris Luke. „Imala sam jednu studentkinju koja je išla po bonskim kafićima, sedala za sto, i tamo počinjala da čita svoju knjigu. Kada bi je konobar pitao šta želi da naruči, ona bi rekla: ‘Ništa, želim samo ovde sedeti’. Bilo je vrlo zanimljivo videti kako bi konobari reagovali kada bi ih neko tako izbacio iz kolotečine“, priča Luke.

„Normalno“ vs „nenormalno“

Amerikanci normirali veličinu rupa u švajcarskom kačkavalju

Amerikanci normirali veličinu rupa u švajcarskom kačkavalju

S takvim „kriznim eksperimentima“ sociolozi žele da ukažu da uvek postoji i barem jedna alternativa onome što vredi kao norma. U većini slučajeva je, naime, „normalnost“ vrlo subjektivna veličina iako je mnogi smatraju statističkom činjenicom. Norme su s jedne strane potrebne za funkcioniranje društva, ali s druge strane traže prilagođavanje, stvaraju autsajdere ili sile ljude da beže od „normale“, i to ne samo u diktaturama.

Bonska profesorka sociologije ne mora da traži daleko od svog okruženja takve primere. Ona je, priča, imala jednog kolegu koji je oboleo od Parkinsonove bolesti. On se preselio u Nujork jer tamo, kako je rekao, živi puno „ludih“ i „abnormalnih“, pa neće upadati u oči. Na nemačkim univerzitetima bi svoju dijagnozu bio morao da skriva, jer se tamo ne smatra „normalnim“ da za katedrom stoji profesor s takvim oboljenjem.

Autori: Ginter Birkenštok / Dunja Dragojević

Odg. urednik: Nemanja Rujević

  • Datum 25.02.2011
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/R4Fn
  • Datum 25.02.2011
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/R4Fn