1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ko je bio Herman Hese?

Herman Hese, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, umro je pre 50 godina. On važi za jednog od najpopularnijih nemačkih autora u svetu, uprkos činjenici da je u svojoj domovini davno bio otpisan.

Oduvek je znao da želi da bude pisac. To nije bio slučaj sa njegovim roditeljima, otac, misionar u Indiji i majka, ćerka misionara smatrali su da njihov sin treba da bude svešteno lice. Rođen je 2. jula 1877 godine u blizini Štutgarta. Kao malog roditelji su ga poslali u protestantski manastir odakle je pobegao ne mogavši da se izbori sa hrišćanskim odgojem.

Ili pisac ili ništa

Herman Hese kada je imao oko 50 godina

Herman Hese kada je imao oko 50 godina

Želeo je da bude pisac i ništa drugo. Njegov put ka ostvarenju tog sna ličio je na odiseju. Pohađao je razne škole, nije uspeo da se pronađe i u depresivnoj fazi sa petnaest godina pokušao je da izvrši samoubistvo. Potraga za vlastitim identitetom, težak proces samoostvarivanja – to su teme kojima se vraćao u svojim romanima. Njegova dela bazirana su na ličnim iskustvima, to su samoanalitičke poetske ispovesti. Heseov biograf Gunar Deker interes za njegova dela u svetu objašnjava na sledeći način: „Pitanje autonomije koje nadilazi verski nivo. Ono dolazi nakon verskog shvatanja i nije militantno i misionarsko, otvoreno je za druge načine života i za druge ideje. Ovo je veoma prisutno pitanje u arapskom svetu.“

Hese je književni proboj napravio 1904. godine sa romanom „Peter Kamencind“. Iznenada je mogao da živi od pisanja. Oženio se prvi put i dobio decu. Ipak, brak nije bio za njega. Porodična pouzdanost bila mu je suviše udobna. To je za njega bila muka. Odlazi su u Šri Lanku i Indoneziju. Putovanje po Aziji je u velikoj meri uticalo je na njegova kasnija dela, na primer na roman „Sidarta“. Po povratku 1914. godine seli u Švajcarsku i na početku Prvog svetskog rata dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Zbog lošeg vida, proglašen je nesposobnim i umesto na front upućen je da radi sa nemačkim ratnim zarobljenicima u Bernu.

Od dobrovoljca do izdajice

Kuća u Montanjoli u Švajcarskoj gde je Hese jedno vreme živeo

Kuća u Montanjoli u Švajcarskoj gde je Hese jedno vreme živeo

Ipak, Hese je bio protiv rata i propagande. „Prijatelji, ne tim tonom“, napisao je nakon izbijanja rata u članku u listu „Noje ciriher cajtung“, kojim je želeo da upozori nemačke nacionalističke intelektualce da manje polemišu i da budu humani. Kao rezultat toga, Hese je doživeo neprijateljstvo, mržnju i podsmeh. Teško je doživeo sve što ga je snašlo i 1917. godine zatražio je stručnu pomoć. Susret sa psihoanalizom Hesse je opisao pod pseudonimom Emil Sinkler u romanu „Demijan“.

Prvi brak propada, Hese odlazi u Švajcarsku gde piše svoja najvažnija dela „Stepski vuk“ i „Narcis i Zlatousti“. Godine 1924. uzima švajcarsko državljanstvo i ženi se drugi put, sa Rut Venger od koje se rastaje tri godine kasnije. Sa trećom ženom, istoričarkom umetnosti Ninon Dolbin, Hese je ostao do kraja života.

Protivnik nacizma

Hese piše

Hese piše

Na dolazak nacionalsocijalista na vlast Hese je gledao sa neodobravanjem i zabrinutošću. Tokom rata on je podržao nemačke izbeglice nacističkog režima, pružao je utočište Tomasu Manu i Bertoldu Brehtu. Tokom rata napisao je svoje poslednje veliko delo, „Igra staklenih perli“. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946.

Kada je Herman Hese 1962. u svom domu u Švajcarskoj umro, činilo se da je popularnost njegovih dela sasvim izbledela. Kritičari su njegova dela nazivali kičem. Tek je hipi-pokret njegovim delima doneo novu popularnost, koja traje sve do danas.

Autorke: L. Dering / Ž. Bašić-Savić
Odg. urednik: I. Đerković