Klimatski smak sveta 2050. godine?

„Godina 2050. mi daje povod za zabrinutost. To je godina koju bismo mogli uzeti kao okvir za sve moguće probleme, koji čekaju naredne generacije. Godina 2050 – vazduh je čist, nema štetnih gasova, rastu nove šume… Duboko u svom srcu, ja znam da se to neće dogoditi“.

Čarls Hopkins je profesor na UNESCO-voj katedri na Univerzitetu Jork, u Torontu, u Kanadi. On nije preterano optimističan kada je o 2050. godini reč. Naučnici su uglavnom saglasni da bi do 2050. godine sve antropogene gasove, koji izazivaju efekat staklene bašte, morali da dovedemo „do nule“, kako bismo izbegli klimatsku katastrofu – još u ovom veku. Ali zahtevi naučnika i predlozi lidera zemalja se još uvek ne poklapaju. Upravo je to cilj Međunarodne konferencije o klimi, u Kopenhagenu.

Ugroženo sve: od poljoprivrede do migracija

Na tom samitu bi se morala formulisati osnova dalje klimatske politike, ističe Dirk Mesner, direktor nemačkog Instituta za razvojnu politiku.

„Ishod bi mogao biti opasan po klimatske promene, zagrevanje bi se moglo uvećati za dodatna četiri stepena. Rizično bi postalo u mnogim oblastima – poljoprivredi, ishrani, migracijama, ekonomiji. Našli bismo se u jednom prilično nesigurnom svetu! Svi stručnjaci u ovoj oblasti, znaju da bi nas pomenuti problemi tada daleko više koštali, u odnosu na troškove koje imamo sada“.

Mesner je koautor jednog izveštaja o globalnoj emisiji štetnih gasova. On je jedan od onih naučnika, koji je u stanju da razmišlja „na duže staze“. On smatra da je, ukoliko se tim problemom budemo suočili na vreme, klimatske promene, još uvek moguće podvesti pod kontrolu.

„Ako to ne učinimo i nađemo se u okruženju u kojem je temperatura uvećana za četiri stepena, posledice neumanjene emisije štetnih gasova će uticati na narednih nekoliko vekova.“

Dogovor još nije na vidiku

Niko ne želi da do toga dođe. Pa ipak, kompromis među svetskim liderima je i dalje dalek. Svi znaju šta bi se moglo dogoditi, ukoliko budemo sedeli skrštenih ruku. Artur Runge Mecger, šef delegacije EU na konferenciji u Kopenhagenu kaže:

„Temperatura koju bismo tada imali, odrazile bi se na mnoge oblasti u kojima se više ne bi moglo živeti. To su drastična ograničenja sa kojima bismo mogli biti suočeni i to već 2050. godine.“

Mecger je ipak optimista. On veruje da će konferencija u Kopenhagenu označiti početak jedne bolje budućnosti. Smanjenje emisije ugljen-dioksida je neminovnost.

Rešenje je itekako moguće

Tehnički gledano, ekonomija bez ugljen-dioksida bi do 2050. godina bila moguća. Doduše da bi to bilo moguće, mora se dosta toga promeniti. Sa tim promenama se već počelo, smatra Iv de Boer, šef Sekretarijata UN za zaštitu klime:

„Potrebna nam je tehnologija, kojom danas već raspolažemo. Roba se danas može gotovo bez ikakve emisije štetnih gasova transportovati, ako smo za to spremni da platimo. Savremena poljoprivredna industrija nam je omogućila da proizvodimo više hrane. Naše domove možemo učiniti energetski štedljivijim. A tu je i pitanje moramo li zaista svaki dan da se vozimo autom na posao. Mislim bi se dosta toga u našem društvu moglo promeniti i promeniće se.“

Presudno je da nove tehnologije budu dostupne svima. I siromašnijim, a ne samo bogatim državama. Upravo na tom planu bi ta neizbežna „ravnopravnost“ još koliko u Kopenhagenu, mogla biti zagarantovana – jer nema mnogo vremena za odugovlačenje.

„Iskreno se nadam, da su moje misli realne, da ćemo 2050. moći da slavimo ono što smo ostvarili. Nadam se da do 2050. godine prilike neće biti takve da je veliki broj siromašnih morao da umre od gladi ili da moraju da žive u još gorim uslovima. Ja razmišljam o tome šta mogu učiniti da bi 2050. bilo dobro. Ne sutra, već još koliko danas“, dodaje profesor Hopkins.

autori: Hele Jepesen / Jakov Leon

odg. urednik: Nemanja Rujević