Klima: SAD nisu važnije od Tuvalua

„Hvala, gospođo predsednice. Na žalost, mi vašu odluku ne možemo da prihvatimo. To je za nas suviše važno da bi mogli da prihvatimo neformalni proces. Ako na to pitanje ne možemo da damo formalni odgovor, onda smo mi za prekid pregovora. Hvala vam“, rekao je predstavnik Tuvalua.

Na plenumu su žustro diskutuje. Pacifička država-ostrvo Tuvalu želi da prekine pregovore jer pitanje na plenumu nije postavljeno kao zakonska obaveza. To ostrvo-kraljevina na Pacifiku inače ima samo 1.200 stanovnika. Sada, pošto su pacifička ostrva formirala savez pod imenom “Oaze” (Oasis), jasno je da se i stav malih država sve glasnije čuje.

Pored njih, sa većim samopouzdanjem sada nastupaju i siromašne zemlje. Princip „jedna zemlja – jedan glas“ predstavlja ključ za opstanak mnogih država u razvoju. Tilman Zantorijus iz nemačke fondacije „Hajnrih Bel“ uočio je taj fenomen još pre par godina:

„U poslednje dve godine primećuje se da na klimatskim konferencijama zemlje u razvoju nastupaju sa više samopouzdanja. To je velika promena, posebno kada su ti nastupi konstruktivni. Ranije se obično sve svodilo na blokadu procesa, ali sada su (te zemlje) spremne na postizanje razumnog dogovora“.

„I Majka Zemlja ima svoja prava“

Razuman dogovor za zemlje u razvoju bio bi obavezujući ugovor. Konvencija o zaštiti klime mora da postoji, kao što postoji Konvencija o ljudskim pravima, kaže bolivijski ambasador u Ujedinjenim nacijama Pablo Soron Romero Oroska.

„Radimo na tome da dođemo do zajedničke deklaracije. Smatramo da u ovom veku, korak po korak, moramo da menjamo naš odnos prema prirodi. U tom smislu moramo da shvatimo da nemamo samo mi ljudi prava već i naša Majka Zemlja – priroda, ima prava koja moramo da poštujemo.“

Bolivija je jedna od zemalja koja od klimatskih pregovora ne očekuje samo brojeve, već globalnu promenu načina razmišljanja. Brojevi, kada je reč o smanjenju emisije ugljen-dioksida i brojevi, kada je reč o finansiranju, nisu dovoljni. Zaštita klime nije tehnički, već mnogo dublji, strukturalni problem, kaže bolivijski ambasador, citirajući Ajnšatjna: „Ne mogu se novi problemi rešavati starim rešenjima“.

„Da bi rešili ovaj problem potreban nam je novi, međunarodno-pravni okvir kojim se ne reguliše zakonski samo ljudska, već i prava prirode. Samo na taj način postići ćemo odgovarajući balans“, dodaje Oroska.

Bez malih, nema dogovora

Sa takvim stavom nastupaju siromašne i zemlje u razvoju, znajući da oni bogati imaju moralnu i istorijsku odgovornost da nešto učine. Istovremeno, svesne su da bez njih ne može biti dogovora o zaštiti klime. Zato bogate zemlje moraju da prihvate obavezujući dogovor, kaže Jan Kovalcik iz nemačkog udruženja „Oksfam“ : „Nije dakle u pitanju samo pomoć u razvoju već i svojevrsna podela tereta“.

Čvrsto preuzimanje obaveza – to na ovom samitu zahtevaju zemlje G77 i Kina, male ostrvske države i najsiromašniji. Na kraju krajevi – oni su ti koji plaćaju najveću cenu klimatskih promena i sada, a i u budućnosti.

autori: Hele Jepesen, Kopenhagen / Ivan Đerković

odg. urednik: Nemanja Rujević