Kipar na prekretnici

Kipar je oduvek bio strateški važna tačka na istoku Sredozemnog mora. U 19. veku, osmanlije su tu bile gospodari. Krajem stoleća, oni su ostrvo iznajmili Britancima. A Britanci su ga posle raspada osmanlijskog carstva u Prvom svetskom ratu anektirali i od njega napravili kraljevsku koloniju.

Kiparski Grci, svoj spas su videli i priključenju grčkoj matici, formiravši ilegalnu organizaciju EOKA koja se borila protiv Britanaca i njihovih turskih prijatelja. London je 1960. odlučio da dozvoli Kipru nezavisnost. London, Atina i Ankara preuzeli su ulogu sila-zaštitnica. Turci su činili oko 18 odsto od ukupno miliona stanovnika ostrva i, kako bi turska manjina bila zaštićena, donet je Ustav koji joj je omogućio pravo veta u svim važnim pitanjima. To je razjarilo Grke i počele su podele, najpre u Nikoziji, a zatim i u ostalim gradovima.

Vojni puč i podela

Godine 1974, obristi, pripadnici vojne hunte, koji su tada još bili na vlasti u Grčkoj, svrgli su kiparskog predsednika, arhiepiskopa Makariosa, smatrajući ga smetnjom na putu ka ujedinjenju sa Grčkom. Nedelju dana posle pada Makariosa, turski premijer Bulent Edževit naredio je pomorsko-vazdušni desant ostrva, i turske snage su zauzele njegov severni deo.

Devet godina kasnije, severni deo proglasio je nezavisnost pod nazivom „Turska republika severni Kipar". Tu državu do danas nije priznao niko osim Ankare. Osim 40.000 turskih vojnika, na Kipar je tokom narednih godina došlo i više od 100.000 Turaka iz Turske, kako bi povisili procenat turskog stanovništva na Kipru. No, istovremeno, veliki broj turskih „starosedelaca" napuštao je ostrvo, odlazeći „trbuhom za kruhom" u inostranstvo, tako da sada Turci čine ukupno 25 odsto kiparskog stanovništva.

Odavno je jasno da Kipar više ne može biti jedinstvena republika, već da je moguće samo rešenje od dve zone sa širokim autonomijama te jednom relativno slabom centralnom vladom. Ali, ni do tog rešenja neće doći tako lako.