1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kinkel: Osećam odgovornost za Srebrenicu

Bivši šef nemačke diplomatije Klaus Kinkel upravo se vratio iz Srebrenice. Bilo je to privatno putovanje na kojem je razgovarao sa preživelima iz tog grada, ali i prilika da se podseti na ono što je činio – ili nije.

Dojče vele: Gospodine Kinkel, upravo ste se vratili iz posete Srebrenici. U vreme rata u Bosni i Hercegovini bili ste nemački ministar spoljnih poslova. Zaokuplja li Vas i danas tragedija u Srebrenici?

Klaus Kinkel: „Da, i to veoma. To je i bio razlog zbog čega sam sa svojom suprugom, mojim najboljim prijateljem i njegovom suprugom, bio na devetnodnevnom putovanju po BiH s ciljem da posetim Srebrenicu. Tamo ranije nikada nisam bio i bio sam potresen, ali i dirnut. Nerazumljivo je i strašno, to svesno ističem, da je na izmaku 20. veka bilo moguće da se desi takav genocid. Posebno kada vidite tih 6.000 grobova i kada se podsetite šta se sve tamo dešavalo tog jula 1995.“

Kakvu je pouku Nemačka izvukla iz Srebrenice? Da li se uopšte može izvući pouka za buduće generacije političara?

Klaus Kinkel je bio ministar spoljnih poslova Nemačke od 1992. do 1998. godine

Klaus Kinkel je bio ministar spoljnih poslova Nemačke od 1992. do 1998. godine

„Generalno se to tako ne može reći. Nemačka tada nije bila u Savetu bezbednosti. Ja sam bio ministar spoljnih poslova. Tokom sadašnje posete Srebrenici više puta sam izjavio da se osećam suodgovornim u pogledu onoga što se tamo dešavalo. Želeo bih da dodam da su tada informacije bile nepotpune i nedovoljne. Nisam znao, niti su ostali ministri spoljnih poslova znali kakve su se strahote tih dana, od 11. do 16. jula 1995. tamo dešavale. Srebrenica je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija i polazili smo od pretpostavke da je koliko-toliko sigurna. Nismo znali pojedinosti o tome šta se tamo dešava. Da sam znao šta se dešava, možda bih mnogo više preduzeo. Ne znam, međutim, da li bi mi to uspelo. Ponavljam, osećam se suodgovornim jer kao nemački ministar spoljnih poslova nisam ništa mogao da promenim. Na žalost.“

Kada su Mladićeve trupe umarširale u Srebrenicu, nekoliko nemačkih poslanika, da pomenem samo Kristijana-Švarca Šilinga (CDU) i Frajmut Duve (SPD) tražili su od nemačke vlade da nešto preduzme, kako bi holandski bataljon dobio podršku iz vazduha. Do toga nije došlo, ali je došlo do katastrofe. Da li se tragedija u Srebrenici ipak mogla da se izbegne? Ipak ste imali određene informacije o tome šta se tamo dešava.

„Da, sigurno. Situacija je bila takva da je NATO želeo da interveniše. Ako sam pravilno bio informisan, nadležni holandski ministar je molio da ne dođe do vazdušnih napada jer je bio zabrinut za holandske vojnike. To u izvesnoj mjeri mogu da razumem, nakon što sam u stanju da sve rekonstruišem na osnovu informacija koje sam sada dobio na ovom putovanju u Srebrenicu. I sada mi je mnogo toga potpuno neshvatljivo, bez da bilo koga optužujem za ono što se desilo.“

Ipak, trupe UN su bile u zaštićenoj UN-zoni Srebrenice kako bi štitile njene stanovnike, a ne sami sebe. Bili su slabo naoružani, ali zar se vazdušnim napadima ipak nije mogla uspostaviti kontrola nad situacijom?

Ričard Holbruk, Karl Bilt i Klaus Kinkel

Ričard Holbruk, Karl Bilt i Klaus Kinkel

„To je sigurno tačno, kada to posmatrate nakon svega što se desilo. I ja to tako vidim. Ne znam da li bi se mogla uspostaviti kontrola, ali je u najmanju ruku vredelo pokušati. Holandski vojnici su bili preslabi da bi spasili situaciju. Ako predstavite sebi da je u zaštićenoj zoni bilo 60.000 ljudi, mnogo izbeglica, a hiljade ljudi samo u bazi UN u Potočarima, da su žene i deca bili odvajani od muškaraca i da su se desile takve strahote, zaista je strašno kada danas znate šta se tamo dešavalo. Naravno da se morala naći mogućnost da međunarodna zajednica to spreči. Ali, to se nije desilo.“

Nemačka, ali i Vi ste tada kada se vodila diskusija o slanju vojnika u BiH i uopšte u misije UN i NATO-a van zemalja članica Alijanse, bili zaokupljeni pitanjem da li je to protivustavno. Kako na to gledate danas? Da li je to bio ispravan put?

„Moram još jednom da istaknem da Nemačka tada nije bila u Savetu bezbednosti. Nemački vojnici, ma kako to strašno zvučalo, ne bi mogli da spreče tragediju u Srebrenici. Moramo da postavimo stvari na svoje mesto. Nemačka se uvek zalagala za BiH, koliko je to bilo moguće i koliko je to bilo neophodno. Ali mi, zajedno sa drugim saveznicima, nismo bili u stanju da sprečimo strašni događaj u Srebrenici. Bio sam u Sarajevu u najgore vreme, bio sam u Mostaru, tamo sam poslao Hansa Košnika. Mi smo uložili ozbiljne napore, ali sami nismo bili u stanju da dovedemo stvari pod kontrolu. Međunarodna zajednica u BiH je zakazala.“

Kada ste nakon rata u maju 1997. posetili Sarajevo trebalo je da se susretnete i sa članovima Predsedništva BiH. Hrvatski i bošnjački član su došli, ali srpski član Predsedništva Momčilo Krajišnik se nije pojavio. Tada ste izjavili da Bosanci vode politiku praznih stolica, ne precizirajući koja je strana blokirala susret. Mogao se, ako je suditi po tadašnjoj retorici, steći utisak da se srpskoj strani popuštalo i da se na neki način nastojalo da se ona poštedi stalnim pokušajima da se naprave kompromisi na koje ona nije bila spremna?

„To je besmislica. Drugi su srpsku stranu pokrivali mnogo više nego što smo to mi činili. Francuzi su iz tradicionalnih razloga štitili Srbe. Rusi su veoma štitili srpsku stranu. Ja zaista nisam bio prijatelj (Slobodana) Miloševića, niti (Ratka) Mladića. Ali moramo uvideti da i druga strana nije bila u potpunosti oslobođena krivice. Kada pogledate strašni zločin u Srebrenici onda morate znati da je tome isto tako nešto prethodilo. Time ne želim reći da se ono što se dešavalo od 11. do 16. jula na bilo koji način može opravdati. Ne može. Nama su stalno prebacivali da smo previše na hrvatskoj strani, što nije bilo tačno. Trudili smo se da stavimo stvari pod kontrolu, ali nije tačno da srpsku stranu nismo dovoljno prozivali. Sam Dejton je bio kompromis, nastao mukotrpnim pregovorima pri čemu su svi znali da nije savršen. Danas bi trebalo ozbiljno razmisliti, a to je bio rezultat mog putovanja, da li Dejton u nekom obliku treba menjati. Ono što BiH nedostaje jeste zajednička odgovornost. Sa Republikom Srpskom je teško i komplikovano. Ona vodi sopstveni život i to dodatno otežava stvari.“

Susreli ste se sa preživelim Srebreničanima. Kako je protekao taj susret?

„Opisali su mi šta se desilo. Dobio sam i knjigu od tadašnjeg prevodioca u UN, koji je govorio o Srebrenici. Imam utisak da se nešto preduzima, da se radi na tome da ljudi žive zajedno i ja mogu samo da im to poželim.“

Autorka: Jasmina Roze
Odgovorni urednik: Ivan Đerković