Kenedi među Nemcima | Mozaik | DW | 26.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kenedi među Nemcima

Pre 50 godina američki predsednik Džon F. Kenedi održao je svoj čuveni govor u Zapadnom Berlinu. Međutim, on je Nemačku posetio čak tri put pre toga, u periodu od 1937. do 1945. Kenedi je bio fasciniran „Trećim Rajhom“.

„Ja sam Berlinac!“ – izgovora u svom istorijskom govoru Džon F. Kenedi tog 26. juna 1963. godine. Reči su izazvale opšte oduševljenje među građanima, okupljenim ispred Gradske većnice Šeneberg u Zapadnom Berlinu. Bilo ih je preko milion. Svi su želeli da vide i čuju američkog predsednika. Demokratski Zapadni Berlin bio je u to vreme svojevrsno ostrvo slobode u sred socijalističkog DDR-a. Suočeni sa tom pretnjom, poseta Kenedija Berlinu viđena je kao izraz solidarnosti. Ona je to zaista i bila: „Svi slobodni građani, gde god da žive, građani su Berlina. I za to sam ja kao slobodan čovek, ponosan što mogu da kažem: Ja sam Berlinac!“ – rekao je američki predsednik.

Kabrioletom kroz Nemačku

Ono što je manje poznato jeste da je Džon F. Kenedi i pre tog čuvenog govora, u tri navrata dolazio u Nemačku – 1937, 1939 i 1945. godine. Drugim rečima, tadašnji američki predsednik imao je priliku da upozna „više lica“ te evropske zemlje. Najpre, u vreme nacističke diktature, a potom i kao u ratu poraženu zemlju. Kenedijeva pisma i beleške iz tog vremena, objavljena su pod naslovom „Među Nemcima“.

Oliver Lubrih, germanista i profesor komparativne književnosti na Univerzitetu u Bernu, iznenađen je činjenicom kako se do sada malo ko interesovao za ono što se tokom Kenedijeve posete 1963. godine Nemačkoj događalo. Priča kako je neobično to što su zapisi o tome tako kasno objavljeni. Čitaoci Kenedijevih zapisa mogu dosta toga da saznaju od radoznalom i mladom predsedniku, koji želeo da upozna „Staru Evropu“ i kojeg je uspeh Adolfa Hitlera prilično fascinirao.

Među Nemcima

Dva Amerikanca su te 1937. godine prešli nemačku granicu. Dvadesetogodišnji Džon F. Kenedi i njegov prijatelj Kirk Bilings, obojica studenti, iskrcali su se sa broda zajedno sa kabrioletom. Krenuli su u otkrivanje Evrope. „Hitler je ovde izgleda prilično popularan, kao Musolini u Italiji, mada je njegovo najjače oružje propaganda“, navodi Kenedi u svojim prvim utiscima o Nemačkoj, po dolasku u Minhen.

Profesor Lubrih o Kenedijevim beleškama kaže kako su to „avanture sa ženama s jedne strane, izlasci u barove i slično. S druge on govori i o nacističkoj propagandi i podršci koju su nacional-socijalisti imali u narodu.“ On primećuje kako Hitler i Musolini postaju glavni igrači i dodaje: „Nema sumnje da su ti diktatori zahvaljujući propagandi bili popularniji u svojoj zemlji nego napolju.“

O mogućim scenarijima, koji će poslušnost Nemaca dovesti do rata, dvadesetogodišnji Kenedi ne razmišlja. Najviše ga je fascinirala efikasnost propagande, ali o Hitlerovoj diktaturi koja je ojačala zahvaljujući teroru nad onima koji misle drugačije, on ne govori. Godina 1937. bila je „mirna godina“, godinu dana pre toga, nacistički režim uspeva da impresionira svet organizacijom Olimpijskih igara u Berlinu.

Veličanstveni doček američkog predsednika u Berlinu 1963.

Veličanstveni doček američkog predsednika u Berlinu 1963.

„Nemci su zaista dobri…“

Budući predsednik, piše o svojim impresijama Nemcima i njihovoj zemlji. Prvo što ga je fasciniralo bili su auto-putevi. „Ovo su najbolji putevi na svetu“, naveo je Kenedi. „Nemci su zaista neverovatno dobri, zato se protiv njih udružuju, kako bi se zaštitili“, glasi rečenica koju je Kenedi zabeležio 21. avgusta 1937. godine. Rado se upuštao u razgovore sa Nemcima. Često bi zajedno sa Bilingsom povezao autostopere, studente, vojnike i naravno lepe devojke.

Međutim, postavlja se pitanje da li je Kenedi bio poklonik nacional-socijalizma? „Dolazim do zaključka da je fašizam bio pravi izbor za Nemačku i Italiju“, piše Kenedi u svom dnevniku, pre nego što u tu zemlju stigao. „To je naravno glupost“, komentariše Oliver Lubrih. „Mora se imati na umu da su ovo privatne beleške, koje nikada nisu bile namenjene javnosti!“

Autori: Mark fon Lipke-Švarc / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković