1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Karim Rašid: Zašto volim Beograd?

Karim Rašid jedan je od najpoznatijih dizajnera svoje generacije. U ekskluzivnom intervjuu za Dojče vele govori o filozofiji dizajna, o tome šta misli o srpskom, ali i nemačkom dizajnu, a otkrio je i jednu malu tajnu…

default

Karim Rašid, jedan od najpoznatijih dizajnera

Umbra, Dojče bank, Audi, Sitibank, Hjundai, Isej Mijake samo su neki od klijenata Karima Rašida. Dobitnik je više od 300 nagrada, a trenutno radi u čak 35 zemalja sveta. U četvrtak (21.1.), pod imenom „Di-džej Krimi“, nastupio je u kelnskoj galeriji „Kontejn“ („Contain“).

DJ Krimi (Kreemy), profesor ili predavač Rašid i Karim Rašid dizajner. Ima li još Karima Rašida?

Da, biće ih još! Trenutno produciram dosta svoje muzike. Druga moja strana je ona koju dosta eksploatišem u svetu umetnosti i dizajna. Za mene su umetnost i dizajn potpuno različiti - u umetnosti mogu da budem sebičan, jer umetnici su sebični. U dizajnu nije tako, u dizajnu morate biti društveni, morate biti deo svakodnevnice.

U svom „Manifestu“ kažete kako se savremeni dizajn zasniva na mnogobrojnim kompleksnim kriterijumima. Kako uspevate da dizajnirate objekte, ili prostore koji su funkcionalni, čak i multi funkcionalni, a istovremeno minimalistički, i da iznad svega ispunjavaju pomenute kriterijume i potrošača i proizvođača?

Dizajn je veoma komplikovana profesija. Kada koristimo reč dizajner, mislimo da su to samo kreativni ljudi. Međutim, istina je da dobar dizajner mora da bude i kreativan i intelektualan, ali istovremeno veoma pragmatičan. Ravnoteža između te dve stvari uvek mora da postoji. Tu je i činjenica da imate mnogobrojne klijente, proizvođače, brendove. Za mene svaki projekat ima drugačije kriterijume, ili želje i potrebe klijenata. Kada govorimo o npr. modnom dizajnu – tu je fokus uvek na garderobi, a to znači da možete da usavršite vaše krojačke sposobnosti, poznavanje tekstila, ali sve je to nekako jednostrano. Spektar dizajna je neverovatno širok, ali mnogi dizajneri se opredeljuju samo za jednu oblast – nameštaj, produkte visoke tehnologije. Ja nikada nisam želeo da radim u samo jednoj oblasti dizajna. Za to postoji nekoliko razloga. Kada sam bio dete svi koji su me inspirisali bili su višestrani umetnici: Lekorbizije, Račenko, Endi Vorhol. Moj otac je takođe bio takav – radio je scenografiju za film i televiziju, dizajnirao kompletan nameštaj u našoj kući, i istovremeno se bavio apstraktnim slikarstvom. Kada odrastate u takvom okruženju, misleći da kreativni umetnik može sve, onda ne samo da ste inspirisani tom idejom, već ona za vas predstavlja izazov. Izazov je ono što vas inspiriše da uradite nešto originalno.

Da li je to zbog toga što dizajnu pristupate iz ugla potrošača?

Kada me kompanije angažuju, najčešće mi kažu npr. naša ciljna grupa su ljudi od 25 do 30 godina, međutim ja na svet gledam drugačije. Dok sam se školovao krajem 70-ih godina, suština dizajna bila je univerzalnost. Dobar dizajn značio je da možete da dizajnirate nešto što je pametno, lepo, iskustveno, estetsko, ali i nešto što dotiče najširu publiku – od 7 do 77. To je ostalo u meni, uvek razmišljam o toj simbiozi. Mnogi moji klijenti smatraju da sam ja više okrenut mladima zato što koristim specifične boje, oblike. Ja imam skoro 50 godina i siguran sam da postoji još pedesetogodišnjaka koji vole ono što ja radim i koji su zainteresovani da žive u savremenom svetu. To bi bilo kao da kažete da kada dođete u određene godine, ne možete da slušate neku vrstu muzike. Mislim da je koncept kompanija koje se orijentišu samo na određenu grupu ljudi zastareo. Kada bi u centar pažnje stavili čoveka kao takvog, rezultat ne bi izostao.

U nastavku:

„Želim da promenim svet“