"Karikatura mora biti kao otrov"

„U Hrvatskoj me nigde nema. Kao da nisam ni postojao", govori nam Petar Pismestrović. Okruženi knjigama na visokim policama i karikaturama po zidovima uranjamo u životnu priču jednog od najpoznatijih hrvatskih, jugoslovenskih, a posle i austrijskih karikaturista. Pismestrović ne štedi na rečima, njegova sećanja, opažanja i dosetke precizne su: poput njegovih karikatura koje su ga učinile poznatim u dve zemlje.

Teško detinjstvo u Sremskoj Mitrovici

Detinjstvo mu, kaže, nije bilo lako: rođen je u Sremskoj Mitrovici u porodici koja nosi retko i zanimljivo prezime: „Naša porodična priča najverovatnije je započela u Lici, odakle su moji preci kao graničari došli u Srem. I danas ćete samo u mom rodnom gradu sresti porodice koje se prezivaju kao ja i svi smo u srodstvu", priča nam 66-godišnji karikaturista kojeg je nezgoda u dečačkom dobu nagnala da se aktivno posveti crtanju.

„Kada sam se jednom mačevao s drugom, povredio me je i završio sam u bolnici. U dosadi bolničkih dana počeo sam crtati. Dežurni lekar, kada je video moje radove, uzviknuo je: ‚Mali, zašto se ti tučeš, zašto ne ideš da crtaš?‘. U tome momentu počelo je moje svesno zanimanje za crtanje", priča Pismestrović.

Karikatura? Strip? Karikatura!

Iako je hteo da bavi stripom, ipak se odlučio za karikaturu. Razlozi su, kaže, bili praktične prirode: „Karikatura se crta brzo i jednostavno, a njena izražajna moć je jako velika." Sa 17 godina objavljuje svoju prvu karikaturu, a u trenutku odlaska u vojsku sa 19 godina već je imao priliku da upozna neke od tada najpoznatijih jugoslovenskih karikaturista poput Rudija Stipkovića iz Zagreba ili Paje Stankovića iz Beograda.

Upravo će Rudi Stipković biti taj koji će ga nakon odsluženog vojnog roka uvesti u svet hrvatske novinske karikature: „Ubrzo nakon dolaska u Zagreb ponestalo mi je novca, otišao sam kod Rudija Stipkovića, a on me je tada predstavio legendi hrvatskog novinarstva Nenadu Briksiju", priseća se Pismestrović koji je uskoro zadobio Briksijevo poverenje i započeo svoju karijeru crtača i karikaturiste u zagrebačkoj novinskoj kući Vjesnik. Studije političkih nauka u Zagrebu nikada nije završio:

„Diploma mi nikada nije bila cilj, jedino što sam mi trebao od studija bilo je teoretsko znanje."

Zagreb - metropola karikature

A to znanje će mu itekako postati korisno kada 1987. godine počinje da se bavi političkom karikaturom. Pre toga Pismestrović je kao slobodni karikaturista radio u skoro svim važnijim štampanim medijima:

„Radio sam za magazin Tina, zatim su sledili Kviz, Tempo, a do izbijanja rata crtao sam i za RTV reviju. Kada sam za Vjesnik počeo raditi političku karikaturu, u mojoj glavi su se počele stvarati slike koje sam prenosio na papir: tek tada sam vidio koliku korist mi je doneo studije političkih nauke", ističe Pismestrović. Za jugoslovensku i predratnu karikaturnu scenu kaže da su bile izuzetno jake:

„Sam Zagreb je bio metropola karikature: Od Ice Voljevice preko Ota Rajsingera, Rudija Stipkovića, Srećka Puntarića, Mladena Bašića, Ivana Šarića, a o Zagrebačkoj školi crtanog filma da i ne govorim", kaže nam.

On sam je učio od mnogih, ali nije nikoga oponašao. Izražena kreativnost i moć zapažanja učinile su njegove karikature jedinstvenim i prepoznatljivim. Čak i u zemlji koja je sasvim slučajno postala njegov drugi dom, a čiji jezik nije ni znao.

Nije ni sanjao o životu u Austriji...

Da će svoj život nakon 1991. nastaviti u Austriji Pismestrović nije mogao ni sanjati. No, zaoštravanjem političke situacije u Hrvatskoj, i njegovi uslovi rada su se promenili: „Moje karikature su počeli da kontrolišu. Nekim svojim kolegama sam zbog mesta rođenja u Sremskoj Mitrovici postao sumnjiv, iako sam i po majci i po ocu Hrvat", priseća se Pismestrović.

Nakon što je u jesen 1991. s decom otišao na nedelju dana u Bolonju kako bi ih poštedeo zagrebačkih sirena za uzbunu, situacija u magazinu Vikend u kojem je u to vreme radio postala je krajnje neugodna: „I glavni urednik i direktor su mi rekli da ako još jednom napustim radno mesto i odem van Hrvatske mogu dobiti otkaz. A ja tada nisam želeo da moje dvoje maloletne dece odrastaju u ratu!"

Sirene za uzbunu i odlazak iz Hrvatske

Kada su se sirene za uzbunu ponovno oglasile Zagrebom, porodica Pismestrović se odlučuje da napusti Hrvatsku. Do tada priznat i poznat karikaturista, jedan od osnivača Hrvatskog udruženja karikaturista, biva prisiljen da počne život iz početka. „Došavši u Postojnu, jedan zagrebački kolega, kojeg sam sasvim slučajno tamo sreo, rekao mi je da je bolje da idem u Austriju, nego u Italiju, gde sam krenuo. I poslušao sam ga, na sreću."

Tako je Petar Pismestrović stigao u Celovec, bez ijednoga kontakta i reči njemačkog - ali, sa mnogo karikatura. „Već drugi dan boravka u Austriji otišao sam u novine Kerntner tagescajtung koje su, videvši moje radove, odmah odlučile da ih otkupljuju", kaže Pismestrović. No, ubrzo su te novine za njega postale male pa mu je preporučen za Klajne cajtung, jedne od većih austrijskih novina, za koje ekskluzivni ugovor ima od 1992. godine.

„Moj odnos sa Klajne cajtung je kao odnos sa dugom ljubavlju bez braka", uz smešak kaže ovaj hrvatsko-austrijski majstor karikature.

Karikaturom širio istinu o ratu

I pored toga što je u međuvremenu u penziji, Pismestrović i dalje radi punom parom. Ima svoju rubriku u kojoj pet puta nedeljno obavljuje političke karikature, uz to nacrta još nekoliko naslovnih stranica ili ilustracija mesečno. „Politika vam svuda funkcioniše isto, a karikatura mora biti kao otrov u dozama: dovoljna da je političari osete, ali ne preaka da ih ubije", objašnjava tajnu svoga uspeha kao političkog karikaturiste u Austriji.

Austrijski političari su ga, kaže nam, oduvek poštovali. Kontroverzni Jerg Hajder mu je nedugo pre nego što je poginuo rekao da se divi količini intuicije i pronicljivosti kojim ga predstavlja u svojim karikaturama.

Austriju smatra svojim domom: „U Austriji sam našao ono što nisam u Zagrebu, da budem redakcijski karikaturista, da budem slobodan, a da ipak za nekoga radim. Često me kontaktiraju kolege iz celog sveta pa i mnogi najznačajniji." Profesionalno ga za Hrvatsku više skoro ništa i ne veže.

Dvadeset godina rada kao da je zaboravljeno

„Dvadeset godina moga objavljivanja u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji kao da je zaboravljeno. Nije bilo gotovo nijednog lista za koji nisam objavljivao, a danas me se tamo nitko više ne seća", s dozom sete kaže ovaj umetnik koji je dosada objavio jedanaest knjiga karikatura dodavši da je odlaskom iz Hrvatske krajem 1991. na sebe navukao etiketu nepoželjne osobe. Ipak, Pismestrović u Hrvatsku ide često, a u Zagrebu se, kaže, osjeća dobro. List Kvizorama, za sada kao jedini u Hrvatskoj, već pet godina objavljuje njegove karikature.

„Ja sam karikaturom širio istinu o ratu. Možda nije uvek i svakome bilo po volji, ali bilo je ispravno i iskreno. Savest mi je čista", kaže i dodaje: „Ono što sam želeo je da moja deca odrastu bez mržnje i nacionalizma, ali da vole svoje. I to moja porodica i čini."

A na svoju porodicu Pismestrović može biti ponosan: jedan sin, Siniša, krenuo je očevim stopama i danas je takođe priznati karikaturista čiji radovi se mogu videti i u Zidojče catjungu.