1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

Karapandža: Plagijati se guraju pod tepih

Plagirani doktorati političara neće dobiti epilog, osim možda u slučaju Siniše Malog, kaže za DW Raša Karapandža, profesor finansija iz Vizbadena. Veruje da akademska zajednica ćuti jer se dobro seća devedesetih.

DW: Pre dve i po godine su u nekoliko tekstova iznete sumnje ili dokazi – zavisi koga pitate – da su doktorski radovi Siniše Malog, Nebojše Stefanovića i Aleksandra Šapića plagijati. Da li je ijedna od tih saga, i onih koje su usledile kasnije, dobila epilog?

Raša Karapandža: Nijedan slučaj za sada nije dobio epilog. Kako stvari stoje, epiloga neće ni biti osim možda u slučaju Siniše Malog. Jer ako neko ima šanse da istrpi pritisak političara, onda je to Beogradski univerzitet. Ove druge bizarne institucije to sigurno neće.

Vi ste u svojoj analizi tvrdili da je oko 30 odsto doktorata gradonačelnika Beograda Malog prepisano ili prevedeno bez navođenja izvora. Krajem decembra je Etička komisija Fakulteta organizacionih nauka utvrdila da taj doktorat gradonačelnika nije plagijat, da je Mali samo u zanemarljivom obimu propustio da citira kako treba. To su oni tvrdili još 2014. kada je Nastavno-naučno veće tog fakulteta sa 108 glasova za i četiri uzdržana glasalo za taj izveštaj, dakle da nema plagijata.

To je tačno. Ali je tek nedavno Univerzitet doneo proceduru kako postupati u slučaju plagijata. Predviđa najpre nezavisnu komisiju koju ustanovljava fakultet – to je ono što se desilo, komisija FON-a je donela odluku da rad Siniše Malog nije plagijat. Međutim, procedura predviđa da Univerzitet, ukoliko nije zadovoljan, može formirati svoju nezavisnu komisiju. Ne znam da li će do toga doći, ali verujem da hoće pošto mi je neverovatno da Univerzitet u Beogradu prećuti tako jasan plagijat. Jer to nije granični slučaj, nije mali plagijat, već očigledno kopiranje gde su čitave strane teksta uzimane od drugih autora – trećina teksta, ili 50 ili 60 stranica je preuzeto što direktnim kopiranjem, što direktnim prevođenjem.

Neverovatno bi mi bilo da Univerzitet pređe preko nečeg takvog, mada ne bi bilo prvi put da je Univerzitet politizovan. Ipak verujem da tamo ima dovoljno časnih ljudi koji tome neće progledati kroz prste. Oni su tri puta pokušali da proguraju izveštaj prethodne komisije FON-a pred Većem pravno-ekonomskih nauka Univerziteta. Predsednik komisije Stipe Lovreta je tri puta vršio pritisak na članove tog veća da usvoje izveštaj FON-a koji govori o sjajnom doktoratu, fantastičnom doprinosu nauci. Ali to mu nije pošlo za rukom.

Čujem kod Vas određeni optimizam da tako nešto ne može da prođe na državnom univerzitetu. Kako onda objašnjavate da od 112 ljudi Nastavno-naučnog veća FON-a – a to su sve stručnjaci svojih oblasti na jednom uglednom fakultetu – 108 prihvati izveštaj komisije, četvoro bude uzdržano i niko ne smatra da je rad plagijat?

Meni je to kao nekome ko radi na univerzitetu potpuno neverovatno. Kod nas na univerzitetu ljudi ne mogu da se slože ni oko čega – nijedna odluka se ne donosi jednoglasno. Tako uniformno glasanje kao na FON-u nikada nisam video. Ali lako je to objasniti: očigledno postoji veliki pritisak politike, a i jedni drugima čuvaju leđa jer se verovatno boje da će i kod njihovih studenata biti pronađeni plagijati.

Nedavno je na televiziji N1 predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, čiji je doktorat na privatnom Univerzitetu Union takođe osporavan, rekao: „Nisam se ja ušunjao u zbornicu i sam sebi upisao ocenu. Dekan je doktorat potpisao, a komisija pozitivno ocenila." On je tehnički u pravu. Da li prihvatate taj argument?

To je argument na nivou: „Ušao sam u prodavnicu i ukrao, a prodavačica mi se nasmešila kada sam izlazio – šta ja imam s krađom?" Pa on je i dalje lopov, to ne menja suštinu dela. Tako su se nacisti branili u Nirnbergu da su bili samo deo mašinerije. To nije argument, nije čak ni olakšavajuća okolnost.

Prof. Raša Karapandža

Raša Karapandža

Ne verujete da je moguće da se radi o nenamernim propustima pri citiranju?

Ne verujem. Recimo u slučaju Siniše Malog ne mogu u to da poverujem. Čovek se školovao u Americi, da je tamo to uradio, bio bi najuren istog momenta. Ono što je uradio ne može da se uradi za pet minuta, nije mu se potkrala jedna rečenica. On je preveo čitave stranice teksta iz tuđeg rada, zamenio „Eritreja" sa „Srbija", to zahteva sate rada. Čovek je uzimao iz gomile raznih izvora velike količine teksta, govorimo o 50 ili 60 stranica. To ne može biti omaška. Da mu se potkrala jedna, dve ili deset rečenica, niko ne bi ni postavio pitanje. Ovde se radi o desetinama stranica, direktno prepisanih ili prevedenih, od reči do reči.

Izdvojili ste FON kao deo Beogradskog univerziteta, uz nadu da se tu možda nešto i desi. U ostalim slučajevima se radi o privatnim univerzitetima – Megatrend u slučaju Stefanovića, Union u slučaju Šapića i Edukons u najnovijem slučaju Jorgovanke Tabaković. Mislite da privatni univerziteti nemaju interes da reaguju?

Uzmite primer Stefanovića – potpuno je sada nebitno da li je kopirao ili nije. Njegovu tezu, napisanu na srpskom jeziku – a prevod ne postoji – ocenili su Francuz, Korejanac i njegov mentor, vlasnik Megatrenda, za kojeg se ispostavilo kasnije da je lagao da je doktorirao na Londonskoj školi ekonomije. Već zbog tih činjenica se pitam kako taj doktorat može da stoji. Nebitno šta je u njemu napisano, da li jeste ili nije doprineo nauci, da li je plagiran… kako neko ko ne govori srpski može da oceni tezu na srpskom koja nije prevedena?

Tu su u pitanju fundamentalni problemi. Recimo rektor Edukonsa otvoreno kaže da su mu ljudi rekli da je u društvenim naukama prihvatljivo kopirati do 20 odsto teksta. To je izmišljotina i laž, ali to je, eto, njemu prihvatljivo. Mislim da Univerzitet u Beogradu ima znatno više standarde, ili se bar nadam. FON će to pokušati da prikrije, gurne pod tepih, ali mislim da mu to neće poći za rukom.

Rektor Univerziteta Edukons Aleksandar Andrejević, kojeg ste pomenuli, rekao je i da u trenutku odbrane rada Jorgovanke Tabaković 2011. godine nisu imali softver za proveru citata pa je jedino merodavno bilo mišljenje stručnjaka. Kako Vam zvuči to objašnjenje?

To je slično objašnjenju koje je Etička komisija FON-a navela u obrazloženju svoje odluke. Oni tu kažu da se u statutu Univerziteta ne pominju softveri kao alat za detekciju plagijata. Pa šta? To je kao kada se u krivičnom zakoniku ne bi pominjale digitalne kamere pa da se snimak provalnika u banci ne može koristiti kao validan dokaz krađe. Naravno da jeste dokaz. Nebitno je koja je metoda korišćena, već da li je krao ili nije krao. Mogu da razumem reči rektora da tada nije znao. Pa dobro, ali sada zna? Šta će sada preduzeti? Ni ja ne mogu da tvrdim da mi se nije potkralo da je neki student nešto iskopirao. Možda jeste, ali ako mi neko ukaže na to, naravno da ću ga naknadno oboriti.

Ispostavilo se da je doktorate političara češljala da kažemo grupa entuzijasta – Vi koji radite u Nemačkoj i nekoliko mladih naučnika koji rade u Velikoj Britaniji. Zašto takozvana akademska zajednica u Srbiji ćuti?

Razumem strah ljudi u Srbiji. Svi se dobro sećamo Zakona o Univerzitetu iz 1998. koji je donela skupštinska većina socijalista, julovaca i radikala, takozvani „Šešeljev zakon". Po njemu je Univerzitet prvi put od osnivanja zvanično izgubio autonomiju. Vlada je postavila rektora Jagoša Purića koji je sa prorektorima i dekanima praktično otpustio preko 200 profesora i drugih nastavnika sa beogradskog Univerziteta. Razumem strah ljudi da to može da se ponovi, zašto ne bi? Imamo istu parlamentarnu većinu koju smo imali tada.

Dakle u redu je što ćute pošto se plaše?

Razumem da im nije lako. Ali da li je to dostojno profesora i da li profesori tako treba da se ponašaju? Pa ne. Kao što je za vreme Miloševića i Šešeljevog zakona bilo 200 časnih ljudi koji nisu hteli da trpe taj pritisak. Oni su napustili Univerzitet. Voleo bih da se i ovi danas pobune, a verujem da na kraju i hoće – na beogradskom Univerzitetu. Oni već pružaju polupasivni otpor. Uzmite to Veće pravno-ekonomskih nauka – nije tamo bila ogromna većina ljudi otvoreno protiv usvajanja izveštaja komisije FON-a u slučaju Malog. Ne, nego oni uskrate kvorum ili većina bude uzdržana.

Veoma retko neko javno i otvoreno govori protiv toga. Jedino akademik Teodorović otvoreno govori o tome. To je tužna slika naše akademske zajednice, ali tako je kada zlostavljate Univerzitet praktično od Drugog svetskog rata. Njegova istorija izgleda fenomenalno – ako se posmatra unazad. Imate plagijate, Šešeljev zakon, politički proces protiv Milutina Milankovića, a pre Drugog rata imate fenomenalne profesore i prosvetitelje sve do Dositeja.

Da ne budemo nepravedni, bilo je još onih koji su javno istupili. Recimo profesor Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka je još 2014. za DW rekao da ima njegovih kolega koji trče u komisije da bi se našli političarima pri ruci. Delite li taj stav?

Moj utisak je da nije toliko mračno, da su ljudi više suzdržani i ne žele da ih provlače po tabloidima. Verujem da je toliki strah neopravdan, da bi problem rešilo ako njih desetak izađe u medije sa jasnom osudom. Ne verujem da bi vlast išla toliko daleko da deset ili dvadeset profesora univerziteta provlači po tabloidima. Mislim da je ćutnja pre posledica straha nego želje da se bude blizak sa vlastima. Mada neki verovatno imaju i tu želju.

Konstatovali smo da nema epiloga u slučaju plagijata. Kakvu to poruku šalje studentima?

Jezivu. Treba reći da studenti parodiraju svoje profesore, otvoreno se šale na njihov račun. Ima gomila internet-mimova na kojima su profesori koji su učestvovali u Komisiji FON-a i fotografije Siniše Malog. Onda imate tu posprdne natpise da je Siniša Mali dao fantastičan doprinos nauci jer je pokazao da se Eritreja i Srbija isto menjaju po padežima, pa da „Eritr" može samo da se zameni sa „Srb". To onda zaslužuje i doktorat iz lingvistike!

Osim malo ironije i nešto smeha od muke, šta studenti mogu da zaključe?

Mislim da je ključno što studentsko organizovanje nije na nivou kao što je bilo devedesetih. Država je odigrala ključnu ulogu kroz partije i verovatno kroz neke službe bezbednosti. Primećuje se sindrom instrumentalizacije studentskih organizacija u političke svrhe. Uvek imate stranačke vojnike kao predvodnike tih organizacija, ili stranke koje ih odatle regrutuju i tako kupuju.

Hajde za kraj da napravimo misaonu vežbu: u Nemačkoj je 2011. otkriven plagijat ministra odbrane Karla Teodora cu Gutenberga koji je besramno prepisivao čitave stranice. Doktorat mu je oduzet i on je morao da ode. Možete li to da uporedite sa ovime što se dešava ili ne dešava u Srbiji?

Teško je porediti. U Nemačkoj je, kada je to pokazano, Angela Merkel nevoljko, ali relativno brzo uklonila Gutenberga sa funkcije. Ona nije bila radosna zbog toga, to se videlo u njenim govorima, jer joj je Gutenberg bio blizak i političar za kojeg je cela Nemačka mislila da je pred njim blistava karijera. On je potpuno nestao sa političke scene. Tako je to u svim razvijenim zemljama. Čak je i u Rumuniji premijer Ponta, kada je otkriven njegov plagirani doktorat, odolevao neko vreme, ali je na kraju popustio pod pritiskom.

Moram ovo da pitam još jednom, mislim da je važno: Merkelova i bavarski premijer Horst Zehofer su najpre stali iza Gutenberga, ali su morali, kako ste rekli, da popuste. Šta je to pred čim oni popuštaju na kraju?

Pritisak javnosti i pre svega akademske zajednice bio je ogroman. Akademska zajednica je jasno rekla – ovo ne može, neprihvatljivo je. Kod nas to ne postoji. Akademska zajednica ćuti, vlast gura sve pod tepih, organizuju se nekakve komisije. Lepo se kaže: Ako ne želiš nešto da rešiš, ti osnuj komisiju. To je metoda vlasti u Srbiji.

U Nemačkoj je onda 2012. i bivša ministarka obrazovanja Anete Šavan morala da ode jer u svom doktorskom radu iz 1980. nije citirala kako valja pa joj je doktorat oduzet. Dakle žena koja je ostvarena na naučnom planu i kojoj nije dokazano da je baš bezočno prepisivala, a koja je uz to i lična prijateljica Angele Merkel. Da li nam to nešto govori o famoznoj političkoj kulturi?

To govori o svesti o važnosti poštenja u bavljenju politikom, koja kod nas očigledno ne postoji. Postoje stvari preko kojih ne bi smelo da se pređe. Svi političarima koji su u Srbiji na vlasti ili nisu na vlasti a plagirali su svoje doktorate moraju biti svesni da to ostaje, ne može da se izbriše i promeni. Mada smo u slučaju Stefanovića videli čak i to – da je analizirana zvanična pečatirana verzija doktorata iz biblioteke Megatrenda, da bi onda oni rekli da je finalna verzija doktorata nešto drugo, a gde je deo citata bio ispravljen. To je ta postistina – nije bitno šta jeste istina, već šta oni kažu da je istina.

*Profesor Raša Karapandža, 1978, predaje finansije na Univerzitetu za pravne i ekonomske nauke EBS (European Business School) u nemačkom Vizbadenu. Na univerzitetu u Barseloni je stekao zvanje doktora nauka, a pre toga je studirao astrofiziku na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

DW.COM