Kako u Nemačkoj funkcioniše porez na dodatu vrednost

Porez na dodatu vrednost je, što se tiče prihoda, jedan od najznačajnijih poreza u Nemačkoj. U državne kase od poreza na dodatu vrednost godišnje se ulije oko 140 milijardi evra. Teško da bilo ko može da bude izuzet od plaćanja ovog poreza. Čim neko nešto kupi, on je automatski platio i porez na dodatu vrednost. Preduzeća prilikom kupovine takodje plaćaju porez na dodatu vrednost, ali kasnije prilikom obračuna poreza sa poreskom upravom mogu tu sumu da vrate u vidu poreza na novostvorenu vrednost. Jer kod preduzeća se uvek oporezuje samo razlika izmedju kupovne i prodajne cene robe, dakle ostvarena dodata vrednost, pa se zato i zove porez na dodatu vrednost.

Medjutim, olakšice u vidu poreza na novostvorenu vrednost ne koriste samo kupci već i prevaranti. Oni, recimo od lažnih, dakle, nerealizovanih poslova od poreskih organa pokušavaju da dobiju nazad sumu koja je navodno plaćena kao porez na dodatu vrednost. Te prevare su naročito izražene kada su u pitanju navodni poslovi oko izvoza, jer izvoz je oslobodjen poreza na dodatu vrednost. Ovakve prevare nemačku državu godišnje oštete za dvocifrene milijardske iznose. Isto tako država je oštećena i radom na crno, naročito kod zanatskih poslova kada se postavi pitanje: sa ili bez računa? To konkretno znači: zvanično sa uračunatim porezom na dodatu vrednost ili na crno, znači u kešu, pare na ruke bez poreza na dodatu vrednost.

Porez na dodatu vrednost u Nemačkoj ima dve stope: opštu poresku stopu, koja sada iznosi 16 procenata i ublaženu stopu od sedam odsto. Ako neko kupuje automobil, pantalone ili kompjuter, mora na neto cenu da plati i 16 odsto poreza na dodatu vrednost. S druge strane postoji i roba koja služi za podmirivanje svakodnevnih potreba, na koju se plaća 7 odsto poreza na dodatu vrednost. Tu spadaju prehrambene namirnice, javni prevoz, knjige, novine i umetnička dela.

Medjtim, to razgraničenje nije strogo omedjeno. Tako se, recimo, za kupovinu cveća plaća niža poreska stopa, a za pelene za bebe - koje bez sumnje predstavljaju svakodnevnu potrebu za porodice sa malom decom – pun porez na dodatu vrednost. Kada je u pitanju hrana za životinje, ona se za goveda, ovce i svinje plaća po nižoj stopi, a za pse, mačke ili druge kućne ljubimce po punoj tarifi. Isto tako, u oblasti medicine, invalidska kolica, proteze, slušni aparati, veštački zglobovi ili drugi implantanti se oporezuju po nižoj stopi.

U Nemačkoj je poslednji put porez na dodatu vrednost povećan 1. aprila 1998. godine za vreme koalicije Hrišćansko-demokratske i hrišćansko-socijalne unije sa liberalima, kada je kancelar bio Helmut Kol – i to sa 15 na 16 odsto. Po toj poreskoj stopi Nemačka je u donjem delu tabele medju zemljama Evropske unije. Recimo, u skandinavskim zemljama porez na dodatu vrednost iznosi 25 odsto. Ako se u Nemačkoj porez na dodatu vrednost poveća za jedan odsto, to za državnu kasu znači za oko osam milijardi evra veći prihod. Nova nemačka vlada razmišlja o povećanju poreza na dodatu vrednost za tri procenta, što znači da bi u državnim kasama bilo oko 24 milijarde evra više prihoda. Taj prihod od poreza na dodatu vrednost u Nemačkoj se deli ovako – polovina ide u savezni budžet, a polovina u budžete saveznih zemalja. Ako se poveća porez na dodatu vrednost, povećavaju se i cene, pa se u prvi mah smanjuje potrošnja. Eksperti, medjutim, smatraju da to zatišje u privatnoj potrošnji traje oko pola godine, a zatim potrošnja ponovo dostiže prethodni nivo.