Velika strateška igra oko naslednika Joahima Gauka je počela. Ranije nego što se očekivalo. Zigmar Gabrijel nije mogao da izdrži: Frank Valter-Štajnmajer, ministar spoljnih poslova, trebalo bi da postane novi predsednik, rekao je šef socijaldemokrata (SPD). Da li je to bio politički gaf? Nespretnost? Nije. Bio je to šahovski potez. Stanje je naime sledeće: Postoji koalicioni dogovor. Prema njemu stranke Unije (CDU/CSU) i SPD žele da pronađu zajedničkog kandidata.
Ipak, Gabrijel je to sada osujetio. I to nije prvi put. Još pre 14 dana Gabrijel je kod Zelenih i Levice ispitivao teren da li bi te stranke, zajedno sa SPD, izabrale za predsednicu Margot Kesman. Ono što je zajedničko bivšoj predsednici Evangelističke crkve u Nemačkoj i ministru spoljnih poslova jeste to da su poznati u širokim društvenim slojevima u Nemačkoj i da su omiljeni. Oni bi i na direktnim izborima svakako imali šanse: 41 odsto Nemaca, kako recimo pokazuju ankete, trenutnog ministra spoljnih poslova želelo bi da vidi na mestu predsednika. Toliku podršku inače do sada nije imao niko.
Narod bi izabrao drugačije
Jedino što nemačkog predsednika ne bira narod, već ga Savezna skupština. A tu važe drugi zakoni. Kandidati ne vode predizbornu kampanju, oni jednostavno bivaju imenovani, a zatim izabrani od onih koji imaju većinu (ili žele da je dostignu). Ipak, takve većine se ne organizuju javno, već pre u tajnosti – to bi šef SPD u stvari trebalo da zna, naročito jer se izbor predsednika odvija pola godine uoči izbora za Bundestag. Tu je sve samo strategija. Traženje većine u Saveznoj skupštini stoga već važi kao planska igra i test za buduće koalicione opcije.
Zigmaru Gabrijelu dakle, ne mora da se imputira naivnost. On želi da se profiliše i jednostavno vrši pritisak – pre svega na Angelu Merkel, koja je nekada bila jača da bi se pobrinula za mir i disciplinu unutar koalicije. Gabrijel želi da poentira kod birača kod kojih Štajnmajer uživa ugled. Ipak Unija, koja imenuje oko 40 odsto osoba u Saveznu skupštinu, iz razumljivih razloga ne želi da imenuje kandidata SPD. S druge strane Štajnmajer bi bio prihvatljiv kandidat i za konzervativce. Sve do njegovih političkih stavova prema Rusiji. No Uniju su pre svega naljutili postupci šefa SPD: članovi Koalicije bi pre svega interno trebalo da se dogovore o kandidatima. Sve drugo uništava poverenje.
Uz to dolazi i sledeće: retko kada je nemačko društvo bilo politički tako uznemireno kao sada pod pritiskom izbegličke politike, jačanja stranke Alternativa za Nemačku i destabilizacije Evropske unije. Novi ili nova u dvorcu Belvi (rezidencija nemačkog predsednika, prim. red.) mora dakle da može mnogo toga: da izbalansira i da integriše, da razume duh vremena i da bude dobar retoričar. Štajnmajer bi bio neko takav. Ali i Norbert Lamert, aktuelni predsednik Bundestaga. Takođe, Andreas Fokule, predsednik Saveznog ustavnog suda. Njih dvojica, kao i neke druge osobe od poštovanja, to su odbile.
Ko želi biti drugi u Saveznoj skupštini?
Ne samo da je sve to za žaljenje, već izaziva i ljutnju jer preuranjeno proglašavanje kandidata na otvorenom tržištu pre svega rasteruje one „dobre“, one koji bi bili najpodesniji za tu poziciju. Ko još želi da nastupi ako izbor nije siguran? Upravo to se podstiče zakulisnim ritualima. Ukoliko bi dva vrhunska kandidata iz velikih političkih tabora nastupila jedan protiv drugog – pobedila bi demokratija.
Kada je 2010. godine izgubio od Kristijana Vulfa, Joahim Gauk nije trpeo nikakve negativne posledice. On se u dvorac Belvi uselio nešto kasnije, u drugom pokušaju. I Rihard fon Vajczeker je 1974. godine izgubio u trci sa Valterom Šelom, pre nego što je onda 1984. godine bio izabran za predsednika. Potrebno je dakle više hrabrosti za poraz ili u najmanju ruku za rizik. Jer ko zna: u trećem i odlučujućem krugu glasanja u Saveznoj skupštini, za pobedu je dovoljna i prosta većina.