Kako preživeti od plate

Ulicama Vašingtona zavija zimski vetar, ali učenici koji upravo vežbaju čitanje i pisanje se ne obaziru na to. Vežbaju slovo „B“ – „na primer u reči ‚boyfriend‘“, kaže jedna od polaznica kursa. Ima oko četrdeset godina i obučena je u uniformu privatne firme za obezbeđenje. „Beži tamo, šta ti pada na pamet“ smeje se druga učenica. Veliki broj polaznika tog kursa u „Akademiji nade“ nosi radnu odeću. Oni su kuhinjsko osoblje, kasirke, nadničari… Dobar deo njih odmah posle časa ide na posao.

„Većina odraslih polaznika naših programa je, ili nezaposlena, ili rade skraćeno radno vreme i veoma su loše plaćeni“, objašnjava direktorka škole Lisester Džonson. „Imamo učenike koji rade na tri ili četiri mesta da bi sastavili kraj sa krajem“. Na kursu za nepismene, najstariji polaznik ima 81 godinu. „Oko 25 odsto ljudi u ovoj zemlji imaju tendecije ka nepismenosti. U prestonici Amerike oko 85.000 ljudi ne ume dobro da čita“, tvrdi Džonson.

Ne može se živeti od plate

Od takvih problema najviše pate takozvani „zaposleni siromašni“ (working poor) – grupa koja u Americi raste ogromnom brzinom. Naime, broj nezaposlenih se u toj zemlji smanjuje, ali se od mnogih poslova jednostavno ne može preživeti. Oko jedne četvrtine svih Amerikanaca radi za manje od deset dolara po satu. Minimalac na saveznom nivou je 7,25 dolara. To nije dovoljno da se prehrani porodica, kaže 51-godišnja polaznica kursa Karlita Džonson. „Ja trošim 350 do 400 dolara mesečno na hranu, jer mi često dolaze unuci i članovi porodice. To je polovina moje plate.“

Karlita ima dve ćerke i deset unuka. Godinama je bila kokainski zavisnik i živela bez krova nad glavom. Danas radi kao kasirka. Napustila je svoj drugi posao da bi mogla da završi srednju školu. Udata je i od plate njenog muža plaćaju kiriju i struju. Po američkim zakonima, Karlita zarađuje previše za socijalnu pomoć. „Ponekad je to frustrirajuće“, priznaje ona. Od države dobija 16 dolara pomoći za kupovinu hrane. „Šta da kupim sa 16 dolara? Pakovanje jaja, vekna hleba, malo mleka i to je sve.“

U Americi je skupo biti siromašan. Sve već godinama poskupljuje – autobuske karte, zdravstveno osiguranje, hrana… A minimalac ostaje isti. Karlita je zbog toga ljuta: „Siromašni postaju sve siromašniji, a bogati se sve više bogate“, kaže ona. U sredini nema gotovo nikog.

Nejednake šanse

Neobrazovani Amerikanci su posebno su ugroženi, kaže istraživač Timoti Smiding sa univerziteta Medison u Viskonsinu: „Ako dobijete dete pre 30. godine, a nemate obrazovanje ni stabilnu porodicu, zapašćete u velike teškoće. Oko 70 odsto svih muškaraca u Americi dobiju prvo dete pre 30. rođendana, ali samo polovina ostane sa svojom decom“. Pored toga, oko polovina dece u najbogatijoj zemlji sveta odrasta u siromaštvu – bez školskih užina ili bonova za hranu ne bi imali šta da jedu.

Do sada je svaka generacija Amerikanaca živela bolje od prethodne. Ali porodicama u srednjoj klasi sada je gore nego krajem 1990-tih. „U svakoj novoj generaciji postoji sve veća nejednakost što se tiče mogućnosti, sposobnosti i blagostanja“, kaže Smiding.

Istovremeno, dok plate srednjoj klasi stagniraju već preko 30 godina, prihodi najbogatijh doživljavaju pravi bum. U 1950. godini direktor firme zarađivao je 30 puta više nego njegovi radnici, a sada dobija 300 puta više.

Potrebno je steći kvalifikacije

I Džudi Berman iz organizacije „DC Eplsid“ bavi se problemima siromašnih radnika. Jedna od njihovih inicijativa jeste i povećanje minimalca na saveznom nivou, što podržava i predsednik Obama. U samom Vašingtonu, gradsko veće već je korigovalo minimalni lični dohodak na 11,5 dolara po satu. Međutim, život u prestonici je tako skup da ni oni koji rade za minimalac 40 sati nedeljno, ne mogu da plate račune i prehrane porodicu. Teško je iščupati se iz siromaštva i preći u isplatljivije delatnosti. „Imamo poslove i imamo ljude. Ali njihovo obrazovanje nije dovoljno za nepopunjena radna mesta“, kaže Berman.

Za ljude u drugim bogatim zemljama je teško da shvate da neko može da radi puno radno vreme i da ipak ne može da izdržava porodicu. „Ali baš tako je u Americi. I zato je minimalac tako važan“, kaže Džudi Berman.

Karlita Džonson je već učestovala u demonstracijama za povećanje minimalca ispred Kapitola. Ona zna da nije usamljena u toj borbi: „Ja govorim u ime miliona. Miliona poput mene.“

Karlita Džonson će ove jeseni završiti srednju školu. Ako sve prođe kako treba, postaće terapeut i neće više pripadati grupi siromašnih zaposlenih. Ali ona je izuzetak. Na pitanje kako pomoći ostalima, Kalrita sleže ramenima: „To ne znam“ ponavlja tiho. Ali u jedno je sigurna: „Nešto mora da se promeni.“

Autori: Antje Pasenhajm / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković