Medikamente für alle

Lekovi automatski pojeftinjuju čim istekne rok za zaštitu patenta. Tada i druge farmaceutske kompanije imaju pravo da ga proizvode i prodaju, samo pod drugim imenom. Ali situacija ne bi bila održiva ako bi svi pacijenti u čitavom svetu mogli da dođu do lekova po njihovoj realnoj ceni. „Farmaceutske kuće moraju da zarađuju na razvoju novih lekova“, kaže profesorka medicine Anita Katarina Vagner, sa Harvardske medicinske škole u Bostonu.

Farmaceutske kompanije, kao na primer „Sanofi“, prodaju svoje lekove u zemljama u razvoju po najnižoj mogućoj ceni. U isto vreme, ti preparati u razvijenim zemljama koštaju mnogo više. Fransoa Bompar zadužen u „Sanofiju“ za program „Pristup lekovima“, objašnjava: „Istu vakcinu prodajemo u SAD i Evropi za 50 evra, a u Africi za tri do četiri. Između su zemlje kao što su Brazil, Južnoafrička Republika i Tajland gde te vakcine koštaju 10 do 20 evra.“

Donacije – samo izuzetak

Takav način formiranja cena „ima smisla“, kaže Džo Kucin iz Svetske zdravstvene organizacije (STO). Ona je od suštinskog značaja pre svega kada je reč o novim lekovima za AIDS i kancer. Da nema toga, ljudi u razvijenim zemljama ne bi mogli sebi da priušte lekove.

Ali šta učiniti kada je reč o mnogim vrstama tropskih bolesti koje pogađaju većinom siromašne ljude u nerazvijenim zemljama? Jedini način da se obezbede sredstva za razvoj lekova protiv takvih bolesti jeste partnerstvo između nevladinih organizacija, vlada i farmaceutskih kompanija. U borbi protiv malarije na primer, na izradi vakcine zajednički rade kompanija „GlaksoSmitKlajn“ i afrički Razvojni centar. Finansijski ih pomaže Fondacija Bila i Melinde Gejts.

Stvoriti sistem finansiranja

Ali i neki veoma jeftin lek može da bude skup za one koji uopšte nemaju novca. Da bi se poboljšao sistem zdravstvene zaštite i s tim u vezi pristup lekovima, potrebno je razviti načine njegovog finansiranja, kaže Kucin iz STO. „Ono što bismo mi voleli da vidimo jeste to da ljudi ne moraju da plaćaju lekove u trenutku kada su im neophodni, ili bar ne po visokim cenama. U svakom slučaju ljudi ne bi smeli da budu dovedeni u situaciju da se zanemaruju zdravlje zbog svoje finansijske situacije.“

Tim Evans, šef odeljenja za zdravlje, ishranu i populaciju Svetske banke ukazuje da postoji nekoliko načina finansiranja – na primer zdravstveno osiguranje, ili „oporezivanje cigareta i alkohola čime se pune zdravstveni fondovi“.

Uspeh u Indiji

Nemačko društvo za međunarodnu saradnju (GIZ) pomaže vladu u Indiji u uspostavljanju finansijskog sistema koji treba da omogući siromašnim porodicama besplatnu zdravstvenu zaštitu. Vlada po pacijentu godišnje izdvaja oko 30.000 rupija, odnosno oko 340 evra. U tom smislu, od 2008. traje program u okviru koga su siromašnim porodicama podeljene elektronske zdravstvene kartice.

Ako troškovi lečenja premašuju sumu od 30.000 rupija, onda porodica za to mora sama da plati. Nishant Đajin, indijski predstavnik u programu socijalne zaštite Nemačkog društva objašnjava da je maksimalna suma namerno tako niska da bi što više porodica bilo obuhvaćeno programom.

„Čini se da je to malo, ali nije. Do sada smo imali pet miliona pacijenata i samo u dva odsto prekoračen je limit. Većina ljudi uspeva da se leči u okviru te sume“, kaže Đajin. On smatra da takav poslovni model poboljšava zdravstvenu mrežu u zemlji. Pre tog programa, u Indiji je bilo malo seoskih bolnica, naročito u siromašnim krajevima. „Sada i privatnici tamo otvaraju ordinacije“, objašnjava Đajin, „jer ljudi imaju elektronske kartice i privatnici vide šansu da zarade.“

Obrazovanje važnije od lekova?

„Lekovi su važan deo sistema zdravstvene zaštite, ali ne i najkritičniji“, kaže Bompar iz farmaceutske kuće „Sanofi“. „Potrebne su medicinske sestre, sposobni lekari, dobri specijalisti. Lekovi bez obrazovanih ljudi su beskorisni.“

Bompar kao primer navodi epilepsiju. Od tog hroničnog, neurološkog oboljenja pati oko 50 miliona ljudi širom sveta, a 90 odsto od njih živi u nerazvijenim zemljama. Postoje medikamenti koji pomažu prilikom epileptičnih napada, ali Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da tri četvrtine pacijenata u nerazvijenim zemljama ne može do njih da dođe. „Razlog za to što se epilepsija ne leči nisu skupi lekovi, već to što se ona ne dijagnostifikuje“, kaže Bompar.

Speciosa Vandira-Kazibve, lekarka i savetnica predsednika Ugande za zdravstvena pitanja, ukazuje da je u njenoj zemlji medicinska dijagnostika još uvek nerazvijena. „Nedostaje nam tehnika za dijagnostiku.“ U nekim kulturama smatra se da su epileptični pacijenti opsednuti đavolom. Mnoge porodice stide se i kriju svoje članove koji boluju od epilepsije, umesto da ih odvedu kod lekara. Borba protiv takve stigme cilj je programa pomoći u okviru koga bi društva trebalo da nauče da je epilepsija samo bolest sa kojom se može nositi. To je prvi korak – pacijenti bi trebalo da dobiju lekove, uz čiju pomoć će ozdraviti.

Autori: Brigite Osterat / Ivan Đerković

Odg. urednica: Ivana Ivanović